ГЕОПОЛИТИЧКИ РАСКОПЧАН КРУГ: Како су четири империје и београдска „муљача” жртвовале српски исток и избрисале Милоша С. Милојевића
Разлог за панику је једноставан: повратак Милојевића доводи до потпуног рушења куле од карата на којој почивају њихове академске титуле већ стотину година. Ово је комплетна, досада скривана хронологија српске језичке и националне издаје.
I Карика: Колевка у Паризу и лична освета Илије Гарашанина (1843–1844)
Прича не почиње 1873. године, већ три деценије раније у Паризу. У Хотелу Ламбер — обавештајном центру пољске антируске емиграције под вођством кнеза Адама Чарторијског — скројен је план за Балкан. Њихов специјални оперативац на терену у Београду био је Франтишек Зах.
Године 1843. Зах улази под кожу министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. Из личне и породичне историје Савића (Гарашанина) јасно је да Илија није имао ништа са Русијом — његово деловање било је дубоко антируско из трагичних, породичних разлога. Царски Петроград је 1842. године брутално интервенисао у Србији, поставио ултиматум за уклањање уставобранитеља, а у тим сукобима војска је убила Илијиног оца Милутина Савића и рођеног брата Луку. Касније, 1853. године, Русија ће поново директно издејствовати Гарашанинову смену са места министра.
Човек чије је породично огњиште угашено под руским притиском био је идеалан материјал за Захов пољско-француски концепт. Године 1844. настаје „Начертаније” — државни програм који уводи фатални инжењеринг:
- Окретање западу: Комплетан стратешки фокус Београда усмерава се ка Босни и Херцеговини, која се третира пре свега као геополитички плен и простор за утицај београдске бирократије, чиме је изнутра запостављено и злоупотребљено тамошње изворно народно биће.
- Ампутација истока: Да би Србија водила ову политику на западу и блокирала Русију, Гарашанин прихвата улогу покровитеља Бугара (школовање омладине, штампање књига). Србија тада свесно и кабинетски затвара очи пред чињеницом да Бугари полако асимилују српске говоре у западној Бугарској (Видин, Ћипровац).
II Карика: Бечка царска струја против ватиканског унијаћења
У ову кварну дипломатску утакмицу улази Хабзбуршка монархија, подељена на две основне струје:
- Бечка царска струја: Тежила је да од Бечи направи „Свету столицу” која ће дефакто контролисати римокатолицизам уместо Ватикана. Њихов циљ био је продор на исток (Drang nach Osten) према Солуну, због чега им је Гарашанинова Србија, заузета Босном и окренута леђима истоку, савршено одговарала.
- Ватиканска струја: Плашећи се превласти Хабзбурга, Ватикан покреће сопствени пројекат на Балкану и у прво време отворено стаје на страну Велике Бугарске. Ватикан већ 1860. године склапа тзв. Кукушку унију на југу, користећи бугарски национални идентитет као параван да словесни народ одвоји од српског православља.
III Карика: Суверени народни програм Милоша С. Милојевића (1870)
И док велике силе у дослуху са Београдом кроје мапе, на терен излази Милош С. Милојевић. Пратећи изворни завет Вука Караџића из 1827. године („Немојте Ви Србе бугарити... Пироћани и Лесковчани су по језику ближе к Србима”), Милојевић крстари Косовом, Метохијом Повардарјем и Северном Албанијом.
Његов програм није био политички „национализам” елите, већ буђење органске свести народа на Српском Тропољу кроз просвету. Милојевић лансира миротворну формулу „брат препозна брата” кроз сва три закона (православни, римокатолички и мухамедански). Он је желео да кроз образовање уједини народ без иједне проливене капи крви, директно рушећи бечко-ватикански конкордат о унијаћењу и цепању идентитета.
IV Карика: Извршна хоризонтала и уцењиви егзекутори (1873–1881)
Појава Милојевића на терену покварила је три деценије грађен пољско-француски и бечки концепт. Одговор београдског апарата моћи био је хитан и бруталан. На сцену ступа Стојан Новаковић, класична државна „муљаче” чији је корен био засад француске струје — конкретне организације Alliance Israélite Universelle (AIU), основане у Паризу 1860. године, која је кроз уцењиве кадрове управљала београдском бирократијом.
Године 1873. Новаковић пише свој лажни Реферат (политички памфлет), где се позива управо на Вука Караџића како би изврнуо његове речи, негирао призренско-тимочки дијалекат и прогласио Милојевићев теренски рад за маштарију. Тим филолошким ножем Београд је ампутирао сопствени народ на југу и отворио врата Бугарској егзархији да чекићем и малтером крене у затирање Немањићких фресака и ктиторских натписа широм Повардарја.
За спровођење ове егзекуције формирана је затворена бирократско-обавештајна хоризонтала напредњака и радикала:
- Андра Николић: Као министар просвете и иностраних дела, био је административни мач. Он је користио државне полуге да Милојевићу физички затвори врата Велике школе.
- Љубомир Стојановић: Најближи Новаковићев ученик, касније секретар Академије. Прототип кабинетског војника система — нежења, без породичног сидра, потпуно подређен контроли. Стојановић је у својим делима (укључујући биографију Вука из 1924.) успоставио системски зид ћутања и цементирао лаж према Милојевићу.
- Владимир Карић: Конзул у Скопљу, географ задужен за цртање нових, флуидних мапа по Новаковићевом диктату.
- Милојко Веселиновић: Конзул у Битољу и Солуну, који је по налогу Новаковићеве цариградске доктрине саставио први буквар на македонском дијалекту.
У тадашњем друштвеном контексту, приватни животи ових појединаца, који су одступали од традиционалних конвенција и породичног модела, представљали су строги друштвени и законски табу. Са безбедносног аспекта, такве специфичности су унутар тадашњих обавештајних мрежа биле познате као класичан извор рањивости и уцењивачки материјал (компромат), што их је чинило идеалним извршиоцима за спровођење компликованих геополитичких задатака великих империја.
V Карика: Двоструки фронт и инфилтрација из Одесе
Оно што француска струја (AIU) није могла да уради административно из Београда, руски Свесловенски комитет из Одесе (основан 1858.) радио је изнутра кроз лажне браниоце. Главне полуге те словенофилске мреже били су Панта Срећковић и Сима Игуманов, који су инфилтрирани у близину Милојевића како би кочили његов суверени програм.
Они су били у директној спрези са руским конзулом у Призрену, Иваном Јастребовым — отвореним Милојевићевим непријатељем. Да је реч о уиграној операцији, доказује књига „Милош С. Милојевић у Призрену и околини” из 1881. године. Књига је штампана у Београду под псеудонимом „Величко Трпић”, а њен стварни аутор био је конзул Јастребов. Панта Срећковић је глумио „верног пријатеља” само да би контролисао Милојевићеву заоставштину, а његов некролог 1897. био је коначно безбедносно затварање случаја.
Епилог: Смрт у Београду и награда у Петрограду
Када су напредњачке владе пале након Тимочке буне (1883), Стојан Новаковић бежи из Београда у Солун — директно у сигурну кућу и под заштиту руског конзула Ивана Јастребова. Тамо добија коначне инструкције, одлази у Цариград и покреће пројекат „македонизма” као вештачког идентитета, како би покрио чињеницу да је претходно сам одбацио српски исток. За успешно цепање јединственог народног бића Српског Тропоља, ментори из Париза, Беча и Петрограда сложно га награђују врховном дипломатском позицијом — посланичким местом у престоници царске Русије.
Милош С. Милојевић је до краја остао сам, изолован изнад свих империјалних мрежа. Након што је посетио министра Андру Николића, Милојевић се напрасно смртно разболео и преминуо 24. јуна 1897. године. Његов биолошки крај омогућио је београдским кабинетским војницима да пређу у завршну фазу: потпуну академску амнезију.
Данашњи државни научници не бране научну истину; они преписивањем Новаковића и Љубе Стојановића бране вековни систем трговине идентитетом сопственог народа у коме је њихова прећутана улога највећа срамота.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар