Из ратног дневника генерала: Крвави Међаши као увертира за Старачу

У претходном тексту видели смо амбициозну депешу генерала Ранка Алимпића упућену кнезу Милану Обреновићу. Међутим, војнички планови о брзом маршу преко Семберије суочили су се са сложеном политичком и војном стварношћу већ у првим данима јула 1876. године.

Пре него што је Дринска војска уопште могла да развије фронт ка Старачи, морала је проћи кроз своје ватрено крштење, извојевано у операцији за заузимање Семберије.

Политички хладан туш: „Сва три закона“ одбијају устанак

Истовремено са покретом војске, генерал Алимпић је упутио проглас и позвао становништво свих трију вероисповести („сва три закона“) у Босни на заједнички општенародни устанак. Међутим, одговор је био потпуно разочарање за српску команду.

Локални прваци су позив одбили. Уместо да подигну оружје, изабрали су да чекају свог будућег краља – Перу Ослободиоца (Петра Карађорђевића) – али искључиво под круном аустријског цара Фрање Јосифа, верујући Аустрији више него ратним плановима из Београда.

Муњевит удар: Црнобарски одред заузима Босанску Рачу

Војне операције на терену ипак су почеле успехом. Српски Црнобарски одред извршио је силовит прелазак преко реке и заузео Босанску Рачу, стратешки изузетно важну тачку за контролу речних путева и даљи продор у Семберију.

Пад Раче изазвао је узбуну у турским редовима. Свесна опасности, османска војска из Бијељине одмах подиже своје главне снаге и креће у силовиту контраофанзиву са циљем да поврати изгубљено упориште и одбаци Србе назад преко границе.

Судар на одбрамбеној линији Међаши – Старача

Две војске налетеле су једна на другу управо на простору Међаша, места које се налази у истој одбрамбеној линији са Старачом. Ту се српска младост први пут суочила са пакленом ватром, а сам генерал Алимпић у књизи „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ овако, из прве руке, описује бој:

„Непријатељ дочека наше трупе пушчаном ватром из густих кукуруза и шума око Међаша... Наша претходница би принуђена да залегне под убиственим плотунима. Борба се убрзо распламтела дуж читаве линије, а мочварно земљиште и висока вода онемогућавали су брзо напредовање и развијање артиљерије...“

Генерал у својим белешкама отворено пише о логистичком паклу у Семберији:

„И поред јуначког налета наших добровољаца и батаљона, административне оскудице и недостатак муниције почели су се осећати већ у првим сатима боја. Непријатељ је из Бијељине непрестано добијао свежа појачања. На Међашима се видело да ће овај рат бити дуг, крвав и без милости, а да је сваки корак кроз Семберију плаћен најскупљом ценом.“

Крвава лекција пред Старачу

Иако је Црнобарски одред показао изузетну храброст код Раче, бој на Међашима је показао да ће за сваки педаљ Семберије морати да се пролије крв. Он је срушио илузије о брзом паду Бијељине. Након овог првог судара на линији Међаши–Старача, српској команди је постало јасно: следећи удар биће још страшнији. Дринска војска је, натопљена крвљу са Међаша, тек тада почела да се спрема за оно што је тек чека – пресудну битку на самој Старачи.

Аутори: ИА/АИ