Руске честитке и Дрина која пресушује: Нова драма након велике победе

 Тријумф Дринские војске на Старачи одјекнуо је толико снажно да је у пограничне Бадовинце довео саму политичку и војну елиту Кнежевине Србије, али и моћне Руске империје. Дана 12. јула 1876. године, јашући кроз мачванско блато, у главни стан стижу војни министар, министар Јеврем Грујић и чувени руски пуковник Комаров.

Комаров је путовао из Русије ка генералу Черњајеву, али је, фасциниран извештајима лондонских и париских новина, решио да скрене са пута са једном жељом – да својим очима види ту „победоносну” Дринску војску која је са свега 90 фишека по војнику сломила египатске пукове Џеладин-паше.

Политички сукоб иза кулиса славе

Министри и руски пуковник дошли су у име кнеза Милана Обреновића како би обишли логор и српске положаје на босанском земљишту и војницима честитали на надљудским успесима. Међутим, иза свечаних плотуна и похвала, у малој соби куће Павла Цветуљског беснео је тежак и затегнут дипломатски сукоб.

Након што је Ибарска војска претрпела слом на Јавору, држава се нашла пред безданом. Хитно је било потребно именовати новог команданта (дивизијара) који би преузео разбијени јужни фронт и спречио продор Турака у унутрашњост Србије. Министри су притискали, али споразум са генералом Алимпићем око личности новог команданта није постигнут. Након напетих разговора, министри и пуковник Комаров се 13. јула враћају у Београд, остављајући западно ратиште самом Алимпићу.

Дрина која нестаје и паника у Мачви

Тек што су београдски господари отишли, генерал Алимпић се суочио са новом, застрашујућом претњом која није долазила из војних извештаја, већ из корита саме реке. Средином јула, после великих непогода, Дрина је почела нагло и незаустављиво да опада.

Моћна, дубока река која је до тада служила као природни штит и сигурна одбрана српског левог крила, брзо се повлачила, огољујући своје дно. На више места широм Семберије и Мачве почели су да се појављују плитки газови. Ова природна промена задала је генералу далеко веће бриге од Џеладин-пашиних топова. Сада су Турци у сваком тренутку, под окриљем ноћи, могли једноставно да прегазе реку на местима где воде готово да није ни било, заобиђу утврђену линију Рача–Попови–Јања и изненада упадну у небрањену Мачву.

Ово нагло опадање реке донело је незапамћену, даноноћну стрепњу и страховање мештанима пограничних села. Мачвани су знали да су Срби на Старачи запленили кола пуна конопаца за везивање робља и да би сваки успешан турски прелаз преко новонасталих газова значио паљевину, покољ и одвођење њихове деце у ропство.

Генерал Алимпић, остављен сам са својом маленом, исцрпљеном војском, започиње нову трку с временом. Док је једним оком будно пазио на сваки плићак и спруд Дрине, другим је ужурбано копао нова утврђења, спремајући убојни материјал за нови удар. Семберијска операција ушла је у своју најнапетију фазу – фазу даноноћног бдења над реком која пресушује.