Симфонија рата и природе: Тријумф српског бајонета кроз пера париских новинара

 Олујно предвечерје 8. јула 1876. године на пољима Стараче донело је Дринској војсци најславније тренутке Семберијске операције. Док су српски сељаци и добровољци промрзлим прстима стезали пушке спредњаче, француски и енглески ратни дописници, који су са генералом Ранком Алимпићем провели дан под кишом куршума, слали су у Париз и Лондон извештаје који су задивили тадашњу Европу.

Речи забележене у водећим париским листовима попут „Le XIX-e Siècle“ и „Le Bien Public“ откривају нам не само војнички тријумф, већ и високе цивилизацијске вредности које је малена српска војска бранила у блатњавим рукавцима Дрине.

Српска лекција из хуманости: „Турски рањеници негују се исто као и наши“

Када су дописници стигли у Бадовинце очекујући велики удар, генерал Алимпић их је дочекао у авлији куће Павла Цветуљског. Уместо војничког хвалисања, понудио им је пуну слободу кретања, изговоривши речи које су постале темељ српског медијског рата на Западу:

„Добро дошли господо! Све олакшице учиниће вам се овде те да можете у вашој земљи казати истину. Казати истину о Турцима и о Србима, то би био најбољи начин, којим бисте могли услужити вашој ствари.“

Генерал их је већ у 6 сати ујутру повео на предстраже да својим очима виде црни дим и пушење босанских села која је башибозук претходних дана спалио. Позвао их је да разговарају са стотинама босанских бегунаца и нејачи која је гладна и боса прелазила под заштиту српског оружја бежећи од сигурне сече и истребљења.

Ипак, оно што је највише шокирало префињене париске новинаре била је посета бадовинској амбуланти под заставом Црвеног крста. Генерал им је с поносом скренуо пажњу на чињеницу која је Србију уздигла изнад њеног непријатеља: „...а видели сте, да се рањеници турски негују исто као и наши.“ И у тренуцима борбе на живот и смрт, Србија је поштовала ратно право и лечила своје крвнике.

Симфонија пакла: Дан када су се сукобили громови и топови

Око два часа по подне, битка на Старачи ушла је у свој огњени крешендо. Управо тада, на Семберију се срушила апокалиптична летња непогода. Дописник листа „Le XIX-e Siècle“ у броју 1687 оставља готово уметнички, песники опис овог сурове ратне стварности:

„Око два часа по подне небо и опет поста црно; нова и ужасна олуја, са великим треском провали се над нама. Пушкарање, пуцњава топова, непрекидна грмњава громова: симфонија! – слив разноврсних звукова, а да и не говорм о граду, што падаше журно.“

Та страшна природна стихија и ледени град затекли су српске војнике на левој обали Стараче у тренутку када су бајонетима чистили Гњилачу. Око 14:45 сати (четврт часа доцније), под налетом олује артиљерија и пушке су коначно заћутале. Турци су у потпуном растројству бежали ка Бијељини, а олуја је наставила да бесни над натопљеним пољима. Француски репортер кратко и јасно бележи тријумф: „Битка је свршена, добро свршена, јер је добивена.“

„Хладнокрвност је господарећа његова врлина“

Док су се преживеле српске трупе враћале у свој логор уваљане у блато до непрепознатљивости, француски новинари су поново потражили главнокомандујућег. Затекли су човека који је претходну ноћ провео будан слутећи напад кроз пророчански сан о сови, а затим цео дан провео на бојишту командујући војском која је спала на 90 фишека по војнику:

„Мало доцније опет сам видео генерала; он је миран и расположен. Хладнокрвност је господарећа његова врлина. Развио је карту, па ми је сам собом објашњавао дневне резултате.“

Док је цела Европа брујала о „савршеној организацији” Дринске војске, чудећи се како је амбуланта, муниција и снабдевање стизало „управо у магновење”, генерал Алимпић је у свом приватном ратном тефтеру оставио најскромнији и најкраћи војнички запис који у две реченице сажима сву драму Светог Прокопија:

„8/7 Турци по киши нападоше на наше лево крило са 10.000, низама, редифа и башибозука. Бој је трајао до 3 сата по подне; напад славно одбијен.“

Битка на Старачи завршена је као вечни споменик српском војнику. Извештаји париских новинара остали су као трајни доказ да се у бадовинском блату 1876. године родила војска која је својом моралном чврстином, хуманошћу према непријатељу и хладнокрвном тактиком задивила тадашњи цивилизовани свет. Линија Рача–Попови–Јања постала је неосвојив бедем, а ехо српског тријумфа дуго је одјекивао ходницима европских дворова.

Аутори: ИА/АИ