Маневри сенки на Мајевици: Како је Алимпић преварио Омер-пашину војску

 Друга половина јула 1876. године донела је на Дринском фронту психолошки и стратешки рат какви се ретко срећу у нашој војној историји. Након славне победе на Старачи, српска војска је извојевала још један, можда највећи тријумф – тријумф тактичке обмане. Са закислом муницијом, трулим прибором за топове и војском која је остала готово без официра, генерал Ранко Алимпић је успео да натера турску команду да поверује како испред себе има силу од 50.000 људи.

Из изворних записа Ратног Дневника сазнајемо како је изгледао овај шаховски преокрет у натопљеним пољима Семберије и брдима Мајевице.

Тактичка замка Џеладин-паше: Лажни удар на Лозницу

Средином јула, отоманска сила у Бијељини је под командом Џеладин-паше ојачана на застрашујућих 10.000 до 12.000 војника. Свесни да су Срби на Старачи непобедиви у директном јуришу, Турци смишљају лукав план: спремају лажни, велики напад на Мали Зворник и Лозницу. Намера им је била да измаме главнину српских снага из Бадовинца, како би потом силовитим ударом потпуно збрисали српски мостобран у Бујуклића ади.

Генерал Алимпић је прозрео ову намеру. Нашао се у безизлазној ситуацији: Турци су се спремали за општи напад између 15. и 20. јула, а српска линија била је претанка. Дана 14. и 18. јула, Алимпић шаље хитне, очајничке депеше у Београд, молећи Врховну команду да му пошаље Шабачку бригаду I класе са њеном коњицом и артиљеријом. Одговор из престонице, који је стигао 19. јула, био је хладан туш: тражена војска се не може дати, јер Србија крвари на Јавору. Алимпић није смео повући ниједног војника са постојећих положаја. Остао је потпуно сам.

Рат у тишини: Посведневни пакао дуж Дрине

Иако током јула више није било великих напада на главне позиције пред Поповом, Ратни Дневник бележи да није прошао ни један једини дан без крви. Турци су свакодневно, са мањим и већим одредима, јуришали на Мали Зворник, Љубовију, радаљска утврђења и шанчеве на Руњевој Главици, Сахару и Шепку. Свуда су тражили слабу тачку да упадну у Србију и отпочну обећани покољ Мачве.

И тада на сцену ступа војнички гениј Ранка Алимпића. Он започиње непрестано, динамично маневрисање својом маленом војском. Померао је јединице са положаја на положај, крстареће чете су се појављивале тамо где их нико није очекивао, а сваки турски покушај преласка преко опадајуће реке дочекиван је ураганском ватром. Турци су, посматрајући овај стални покрет са друге обале, остали потпуно слуђени. Уверени да испред себе имају моћну армију, међу собом су причали и у извештајима тврдили: „Снага дринске војске износи у најмању руку 40.000 до 50.000 бораца!“ Са свега неколико хиљада промрзлих сељака, Алимпић је извео највећи обавештајни блеф рата.

Блокада Посавине из седамнаест српских села

Крунски стратешки успех овог бдења на Дрини био је економски рат. Након што су губитком Раче изгубили царину и директну пупчану врпцу са Аустро-Угарском, Турци су снабдевање Бијељине храном и муницијом преусмерили преко Брчког, користећи брчански друм.

Алимпић није имао људства да физички заузме овај пут, али је смислио алтернативу. Српска војска је чврсто запосела и под својом влашћу држала чак 17 села у босанској Посавини. Ова ослобођена територија постала је база са које је генерал изненада изашиљао већа војна одељења са артиљеријом право у турску позадину – на планину Мајевицу. Овим сталним ударима са леђа, Срби су потпуно пресецали и отежавали везу Бијељине са Аустријом, док је српска војска истовремено добијала бесплатну храну и снабдевање из заузетих посавских села.

Епопеја на Дрини 1876. године завршена је тријумфом духа и стратегије над голом силом. Без официра, без нове муниције, стешњена између аустријских бајонета на Сави и отоманских пукова у Семберији, Дринска војска је доказала да границе отаџбине не чува само број војника, већ хладнокрвност војсковође и вера у слободу. Линија Рача–Попови–Јања остала је неосвојива капија Србије.