Јуриш на Гњилачи: Како су Ваљевци и потпуковник Мишковић бајонетима спасили Дрину

 Око пола дванаест пре подне, 8. јула 1876. године, на пољима Стараче одигравала се драма која је могла запечатити судбину читаве Дринске војске. Након што су српски ровови и редути Шабачке бригаде два пута јуначки одбили масовне јурише чак седам турских табора, Џеладин-паша је бацио све на једну карту. Успео је да пронађе слабу тачку, прегази реку и угрози саму српску позадину на Дрини.

Захваљујући војним извештајима из књиге „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“, данас до детаља знамо како је овај опасни маневар сломљен у крви.

Ућуткане батерије код три Тополе

Отоманска команда је на Старачу кренула са јасном намером да се ту укопа и направи трајни бедем. Са собом су носили велике инжењеријске корпе (фашине) за брзо подизање заклона за топове. Код три Тополе су чак успели да поставе кошеве за четири моћна топа и делимично их напуне земљом. Међутим, српски артиљерци су их уочили на време. Силовита, прецизна и унакрсна ватра српских батерија буквално је разнела турске заклоне, онемогућивши непријатеља да уопште уреди и покрене ову артиљерију.

Дан када је Дрина умало пресечена

Ипак, око 11:30 сати, настаје критичан тренутак. Користећи густу шуму и испресецан терен, један цео турски батаљон редовне војске успева да прегази Старачу на самом врху Гњилаче. Пробивши прву линију, ови фанатични ратници су појурили ка Дрини. Свега 600–700 корака делило их је од друге линије српских шанчева у Бујуклића ади. Пад ових положаја значио би пресецање одступнице и потпуну катастрофу за Србе.

У том пресудном моменту, испред надирућих Турака испречиле се две чете Ваљевског резервног батаљона под командом храброг четовође Стевана Митровића. Примивши на себе силовит удар вишеструко бројнијег непријатеља, Ваљевци су лагано и под борбом одступали до самих шанчева, где су их дочекале преостале четири чете њиховог батаљона.

Огњени ураган потпуковника Мишковића

Ту се отвара паклена, блиска пешачка ватра, коју је у стопу пратила лака батерија поручника Милана Ђурђевића, сејући смрт међу турским јуришницима. Видевши да се битка ломи, генерал Алимпић реагује муњевито и шаље у огањ своје најбоље резерве: IV батаљон под командом Ђуре Петровића и делове I батаљона Мијаила Радуловића.

Команду над овим здруженим снагама преузима енергични потпуковник Груја Мишковић. На његов знак, Ваљевци, добровољци и резервисти крећу у силовит, незадржив контранапад бајонетима. Из Алимпићевих записа сазнајемо како је изгледао тај тријумф:

„[Српске снаге] заједно са VI-им батаљоном и многим борцима из ваљевског резервног батаљона, а све под командом потпуковника Грује Мишковића, протерају Турке из Гњилаче.“

Док су се десетковани Турци у паници повлачили назад преко Стараче, Јадрански батаљон их је немилосрдно тукао с бока, наносећи им стравичне губитке у самој води. Истовремено, Шабачка бригада је лавовски држала своје положаје, потпомогнута двема четама Азбуковчана под командом поручника Ђорђа Жујовића.

Закључани на левој обали

До пола два поподне (1 1/2 сат по подне), битка на Гњилачи је била решена. Турци су у потпуном растројству пребачени назад преко реке. Српски добровољци и војници избили су на десну обалу Стараче, заузели положаје у густој шуми и одатле наставили да сипају ураганску ватру на непријатеља који се очајнички бранио са леве, нешто више обале реке. План Џеладин-паше о пробијању српског центра дефинитивно је пропао у блатњавим рукавцима Семберије.

Аутори:ИА/АИ