Два концепта српске државотворности – између прагматичног уређења куће и ратног „вађења” на вересију
СТРУЧНА РАСПРАВА:
Два концепта српске државотворности – између прагматичног уређења куће и ратног „вађења” на вересију
Аутори: Заједничка анализа заснована на критичкој демистификацији историјских извора и геоекономије Балкана.
АПСТРАКТ
Ова расправа анализира еволуцију српске државотворности кроз сукоб два дијаметрално супротна концепта: Карађорђевог радикалног милитаризма и Милошевог прагматичног институционализма. Насупрот традиционалном романтичарском миту о „Српској револуцији” као јединственом историјском току, рад доказује да је концепт насилне експанзије накнадно наметан кроз државно-пропагандни инжењеринг (посебно 1888. и 1907. године) како би се унутрашње институционално расуло и економска немоћ маскирали погубним ратовима вођеним „на вересију”.
1. КАРАЂОРЂЕВ РАДИКАЛИЗАМ НАСУПРОТ МИЛОШЕВОГ ЕВОЛУТИВНОГ ПРОГРАМА
Историјска и државно-правна анализа показује да су Карађорђе Петровић и кнез Милош Обреновић применили две супротне стратегије.
- Карађорђев покрет као насилни покушај узимања власти: Устанак из 1804. године представљао је радикалан покушај рушења постојећег османског поретка одједном. Без међународно признатог правног основа, ова творевина је за Истанбул константно била ванзаконска побуна. Зато се, услед недостатка институционалних темеља, цео систем 1813. године срушио као кула од карата при првој промени међународних војних околности.
- Милошев програм као изградња паралелног система: Насупрот томе, Милош Обреновић је применио еволутиван концепт. Он није рушио туђи систем на силу, већ је унутар њега градио сопствени (судове, кнежине, Народну канцеларију), постепено јачајући народну свест кроз институције. Када је српски државни апарат постао самодовољан, османски систем је лако и безболно истиснут кроз Хатишерифе (1830. и 1833.).
2. МЕЂУНАРОДНИ МОСТ: БУКУРЕШТАНСКИ МИР (1812) КАО ТАЧКА РАЗДОРА
Преломни моменат у разумевању ове разлике је Букурештански мир из 1812. године (потписан између Руса и Османлија), односно његов чувени 8. члан (тачка), који први пут уводи питање српске самоуправе у међународно право.
- За Карађорђа – пораз: Пошто је његов концепт почивао искључиво на војној супериорности, Карађорђе је одредбе уговора (које су тражиле повратак турских гарнизона у градове) видео као обесмишљавање своје борбе. Одбијањем компромиса, онемогућио је миран прелаз на институционално деловање, што је Порта искористила као легитиман повод за брутално војно гушење Србије 1813. године.
- За Милоша – штит и легитимитет: Милош је схватио оно што Карађорђе није – иако је устанак пропао, 8. тачка Букурештанског мира је преживела и обавезивала је султана пред Русијом. Милош 1815. године није наступао као бунтовник, већ као поносно-лојалан вазал који захтева само оно што је већ међународно потписано. Слово овог закона постало је његово најјаче дипломатско оружје.
3. ГЕОЕКОНОМИЈА И УНУТРАШЊИ СУКОБИ: КОНТРОЛА ТРГОВИНЕ СОЉУ
Најстроже чувана тајна српске државотворности лежи у економији. Трговина сољу била је еквивалент данашњој нафти – ко је контролисао со, контролисао је економију и опстанак становништва.
- Милошев лични монопол: Кнез Милош је успоставио бруталан монопол на со, што је потпуно девастирало стару Карађорђеву војводску елиту која је своје богатство темељила на трговини. С обзиром на то да нису имали снаге да се сами изборе са Милошевим државним апаратом, трговачки лобији су почели да траже савезнике у иностранству (пре свега у пољској мисији кнеза Адама Чарторијског, коју је Француска финансирала ради контроле Балкана и Средоземља).
- Илузија Уставобранитеља: Када су Уставобранитељи (укључујући Проту Матеју Ненадовића) уз помоћ стране дипломатије протерали Милоша 1839. године, донели су законе о јавном закупу (аренди). Међутим, јединство се брзо распршило. Вође Уставобранитеља (Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић) ушли су у уносну спрегу са најбогатијим монополистом Капетан Мишом Анастасијевићем. Уставобранитељи су се изнутра крваво закрвили управо око профита од соли. Ово корупционашко расуло и парализа институција омогућили су повратнички тријумф остарелог кнеза Милоша на Светоандрејској скупштини 1858. године, који је одмах пообарао њихове уговоре и вратио со под окриље државе.
4. ХРОНОЛОШКИ ИДЕОЛОШКИ КЛЕШ: МИЛОЈЕВИЋЕВЕ „ЦРТЕ” (1887) И НАЧЕРТАНИЈЕ (1888)
Суштински концепт унутрашњег уређења државе насупрот спољним авантурама најбоље је формулисао Милош С. Милојевић у свом делу „Црте ратних слика” написаног 1887. године. Након катастрофалног и изгубљеног Српско-бугарског рата (1885), Милојевић износи дубоко прагматичан, антиратни став кроз чувену метафору куће:
„Ја хоћу прво своју сопствену, јаку, огромну, темељну, у сваком правцу и погледу пространу кућу, па тек онда да у њу намештам и уређујем... а не прво да се бринем о уређењу овом, па још на вересију купљеног, у кућу на коју данак (кирију) плаћам...”
Милојевић је оголио истину: држава се не може уређивати споља, нити се границе могу ширити ратовима вођеним „на вересију” – кроз стране зајмове и празна обећања, док је тренутна кућа изнутра слаба „уџурицу и колебица”. Он подсећа да се велике империје (Османлије и Аустроугарска) не плаше празне реторике, јер се „не плаши мечка решетом”.
Да су Милојевићеви аргументи из 1887. погодили саму срж владајуће идеологије, доказује чињеница да се већ 1888. године у јавности први пут незванично спомиње и извлачи Гарашаниново тајно Начертаније (написано још 1844.). Активирање Начертанија 1888. године послужило је као директан државни одговор на Милојевићеве Црте – намера је била да се потисне његов завет о потреби за унутрашњим уређењем куће и поново наметне програм територијалне експанзије.
5. РАДИКАЛСКО „ВАЂЕЊЕ” И ПРОПАГАНДНИ СИНХРОНИЦИТЕТ 1907. ГОДИНЕ
У овом финалном чину, српска народна пословица „Није мајка сина карала што је изгубио (коцкао), већ што се вадио” постаје најтачнија дијагноза политике Николе Пашића и Радикала.
Након Мајског преврата 1903. године, Србија се нашла у потпуном унутрашњем расулу институција, економски искрварена у Царинском рату и под теретом завереничке војне олигархије. Уместо да стану на лопту и уреде „уџурицу”, Пашићеви Радикали крећу у класично политичко „вађење” (чупање) на вересију: узимају се огромни француски кредити за наоружавање, закупљују се државни монополи, а пажња народа се масовно скреће на спољни фронт.
Овај механизам пропагандног инжењеринга доживљава врхунац 1907. године кроз два синхронизована потеза:
- У широкој јавности се поново помпезно износи и штампа Гарашаниново Начертаније.
- Први пут се штампа до тада необјављивана књига руског конзула Ивана Јастребова „Стара Србија и Албанија”.
Овај потез из 1907. године био је уџбенички пример манипулације: Јастребовова књига је послужила да оголи патњу народа и покаже „проблем” (заузету историјску кућу), док је изношење Начертанија понуђено као оперативни државни план акције за решавање тог проблема кроз предстојећи војни сукоб. Унутрашње расуло је замаскирано великим ратним заветом.
ЗАКЉУЧАК
Династија Карађорђевић и касније елите намерно су креирале појам „Српске револуције” и величале 1804. годину како би насилно преузимање власти прогласиле за једини прави темељ државе, тиме потпуно маргинализујући Милошев мудри, прагматични и безболни еволутивни развој.
Српска историја је на крају, вођена Пашићевим радикалским „вађењем” и кредитима на вересију, изабрала скупљи, крвавији пут. Милошева домаћолински грађена кућа је у тим великим ратовима изгорела, а њена супстанца је жртвована ради зидања нове, мегаломанске југословенске заједнице, чиме су унутрашњи проблеми Србије (који никада нису системски решени у сопственој уџурици) само драматично умножени за наредне деценије.
Коментари
Постави коментар