Дан када је Мачва умало везана у ланце: Шта би се десило да су Турци пробили Старачу?

 Да бисмо данас, са дистанце од једног века, уопште могли да појмимо значај Семберијске операције и битке на Старачи, морамо се суочити са најмрачнијим војно-стратешким питањем тог лета 1876. године: Шта би се догодило са Кнежевином Србијом да је линија генерала Алимпића тог 8. јула пукла?

Кабинетски историчари често посматрају Дрински фронт као секундарно поприште, занемарујући чињеницу да је на Старачи тог дана висила судбина читаве западне и централне Србије. На основу изворних депеша и заплењеног материјала, данас можемо прецизно да реконструишемо паклени сценарио који је српски бајонет спречио.

1. Катастрофалан пад небрањене Мачве

Прва и најдиректнија последица пробоја српског центра на Гњилачи и Сувачи било би потпуно уништење Дринске војске. Као што је Ратни Дневник забележио, генерал Алимпић је ујутру био забринут јер су пушке „лагале”, а војска је имала муниције за једва један дан. Да је 10.000 војника Џеладин-паше успело да пресече одступницу Србима ка понтонском мосту, десетковани српски батаљони би били сабијени у ковитлац надошле реке и потпуно сатрвени на самој обали.

Након тога, пут за Семберијску војску у небрањену Србију био би широм отворен. Заплењена кола пуна малих конопаца које су Египћани (Мисирци) носили са собом јасно говоре шта је чекало народ преко реке. Турска коњица и башибозук би у року од 48 сати упали у Бадовинце, Шабац, Богатић и целу Мачву. Дошло би до опште паљевине, покоља хришћанског становништва и масовног одвођења српске деце и нејачи у ланце и робље. Богата Мачванска равница би била претворена у пепео.

2. Клешта која би сломила Београд

Да би војна слика била потпуно јасна, овај потенцијални пасти ка Дрини мора се посматрати у синхронизацији са страшним вестима које су Алимпићу стигле 8. јула тачно око поднева – вестима о слому Ибарске војске на Јавору.

• Потпуно опкољавање државе: Док су Турци на југу пробили линију, заузели српско земљиште и претили продором у унутрашњост ваљевског краја, пробој на Старачи би отворио други, западни правац продирања.
• Пад престонице: Са разбијеном Дринском војском, непријатељске снаге из Босне би лако заобишле Лозницу и Лешницу, спојиле се са снагама које су надирале са Јавора, и кренуле директно ка Ваљеву и Ваљевској нахији. Генерал Алимпић је у својој почетној депеши упозорио Кнеза Милана: „Непријатељ би могао, сатрвши дринску војску, незадржано и у Београд доћи.“ Србија би се нашла у смртоносним клештима са југа и запада, а небрањена престоница Београд би у року од неколико недеља капитулирала пре него што би руска званична политика или дипломатија Беча уопште стигле да реагују.

3. Газови који нестају и даноноћни терор

Да је Алимпић изгубио Старачу, нагло опадање Дрине које је уследило средином јула не би донело само „бригу и стрепњу”, већ коначну пропаст. Без чврстог српског бедема Рача–Попови–Јања, стотине плићих газова и сувих речних рукаваца претворили би Дрину у непостојећу границу.

Османске трупе не би морале да подижу летеће мостове (за које је Алимпић такође запленио велики конопац на Старачи) – они би једноставно препешачили реку на безброј места од Јање до Саве, непрестано убацујући свеже снаге, пљачкајући српска погранична села и чинећи линију одбране дуж Дрине потпуно неодрживом.

4. Потпуни тријумф аустроугарске окупационе агенде

Пробој Турака би потпуно избацио Кнежевину Србију као играча из било каквих преговора о судбини Босне. Пре него што је доживела дебакл на Моравском правцу под бугарофилом Черњајевим, Србија би била војнички поништена на Дрини.

Аустро-Угарска би добила савршен изговор: под плаштом „заштите хришћанског становништва од отоманског покоља у Мачви”, Хабзбуршке лађе, које су већ 25. јуна пуне војске стигле у аустријску Рачу, прешле би Саву. Беч би окупирао и Босну и западне делове Србије, наводно да донесе мир, а заправо да заувек угаси независну српску државност и претвори је у свој погранични пашалук. Петра Карађорђевића, коме је Беч брзо затворио финансирање када му више није био потребан, историја уопште не би запамтила као „Ослободиоца”, јер не би имао шта да ослободи.

---

Закључак: Битка на Старачи није била обичан судар два погранична батаљона у Семберији. То је био бедем српског опстанка. Генерал Ранко Алимпић и његови регрути, који су без муниције и са закислом оружјем бајонетима чистили Гњилачу, нису само победили Џеладин-пашу. Они су спасили Мачву од ланаца, Ваљево од огња, а Београд од капитулације у тренутку када је јужни фронт на Јавору устукнуо.

Овај прећутани војни сценарио је прави одговор свима који данас гурају Старачу у заборав. Без ове победе, модерна историја Србије би у лето 1876. године била крваво прекинута.

Династичка саботажа: Престо по сваку цену и Карађорђевићев деструктивни култ

Да је Алимпићев бедем на Старачи пукао, пасивна сарадња босанских устаника који су чекали „Перу Мркоњића” (Петра Карађорђевића) отворила би широм врата не само турском бајонету, већ и потпуном државном преврату у Србији.

Каснија историја ће недвосмислено доказати да Петар Карађорђевић, богато финансиран од стране пречанских кругова, није имао за циљ ослобођење и спасавање српског народа, већ долазак на српски престо по сваку ратну цену, па чак и по цену слома сопствене државе. Томе сведоче следећи кључни догађаји:

• Тополска побуна (1877): Само годину дана након пакла на Старачи, док је Србија и даље крварила у Другом српско-турском рату, у Тополи избија војна побуна Лепеничког батаљона под директним упливом карађорђевићевских завереника. Док су војници на фронту гинули за отаџбину, завереници су покушали да искористе ратно стање, свргну Обреновиће и изазову грађански рат у леђа сопственој војсци. Побуна је сурово угушена, а њени вођа, попут пуковника Јеврема Марковића (брата Светозара Марковића), стрељани су због велеиздаје.
• Смедеревски процес (1879): Само три године након битке на Старачи, пред војни суд у Смедереву изведени су завереници у тзв. „Смедеревској завери”. Судски процес је изнео на видело необориве доказе: карађорђевићевски кругови су у Сједињеним Државама и Аустро-Угарској прикупљали огроман новац за куповину оружја, планирајући атентат на кнеза Милана Обреновића и насилно преузимање власти.

Све ово доказује да је одбијање босанских устаника да се прикључе Алимпићевој Дринској војсци 1876. године било део исте завере. Да су Турци пробили Старачу, а заплијењени конопци завршили на вратовима Мачвана, Петар Карађорђевић би искористио слом Србије како би ушетао у небрањени и запаљени Београд као „спаситељ”, уступајући претходно Босну својим аустријским финансијерима. Спас Србије на Старачи био је спас од страног покоља, али и од домаћег династичког ножа у леђа.