Крвљу обливени, али певају: Тријумфални марш бадовиначким друмом

 Око 3 сата поподне, 8. јула 1876. године, страховита топовска хука која је сатима потресала ваздух изнад Дрине и Семберије почела је лагано да мења свој тон. Пушчани плотуни и детонације нису престајали, али звук више није био близу српских шанчева. Чуо се све даље и удаљеније. Свима у Бадовинцима постало је јасно – Дринска војска је извојевала велику победу, а египатски пукови и турски низами Џеладин-паше у паници одступају ка Бијељини.

У том пресудном тренутку, Милева Алимпић, супруга главнокомандујућег генерала, одлучује да крене ка самој обали реке. Оно што је затекла на друму између Бадовинаца и понтонског моста остало је урезано као једно од најпотреснијих и најпоноснијих сведочанстава Српско-турског рата.

Жила куцавица која није смела да стане

Како је сигурност и проходност фронта била на првом месту, бадовински друм је био под строгом војном контролом капетана Ђермановића. Приватним возилима пролаз није био дозвољен, па су Милевина кола морала да се крећу поред самог пута.

А на друму је владала слика која је подсећала на уређену војну траку. Безбројна коњска и воловска кола кретала су се у два савршено одвојена низа, корак по корак, строго држећи леву страну. С једне стране, ка Дрини су јурила кола натоварена свежом муницијом из локалне цркве, спремна да дохране српске топове уколико Турци покушају нови контранапад. Са друге стране, од Дрине ка бадовинским болницама, стизао је крвави биланс седмочасовног пакла на Старачи.

Песма из рањеничких кола

Призор у колима која су долазила са бојишта ледио је крв у жилама, али је у исто време будио незапамћен понос. У понеким колима лежао би само по један, критично рањени борац, над којим је бдео болничар Црвеног крста, борећи се за његов преостали дах.

У другим колима седело је по неколико српских сељака, добровољаца и младих војника. Били су изрешетани куршумима, покисли до коже од страшне олује и града, и потпуно обливени сопственом крвљу. Али уместо јаука, суза и лелека, Мачванском равницом је одјекивала – песма! Ови младићи су весело и из свег гласа славили своје ватрено крштење, певајући о победи и терајући страх од смрти. Са кочија су се ширили усклици који су потресали цео бадовински логор:

„Живео наш Господар, кнез Милан Обреновић! Живео наш генерал! Живели команданти!“

Дух који Круп-топови нису могли да сломе

Та слика крвљу обливених, али распеваних јунака открива нам праву тајну победе на Старачи. Џеладин-паша је имао модерне немачке Круп-топове, имао је бројнију редовну војску из Мисира (Египта) и фанатичне беле дервише, али није имао оно најважније – дух српског борца који брани кућни праг и слободу своје браће преко Дрине.

Ови младићи, чије су закисле спредњаче у зору „лагале”, до поднева су бајонетима рашчистили Гњилачу и Сувачу. Сада, на путу ка привременим болницама у општинским кошевима Бадовинца, они нису видели своје ране као пораз, већ као ордење победе. То јутро на Светог Прокопија запечатило је судбину турске офанзиве, а песма рањеника са бадовинског друма остала је да живи као вечни ехо епохе у којој се за отаџбину крварило са осмехом на лицу.

Аутори: ИА/АИ