Епилог заборављеног тријумфа: Зашто је битка на Старачи избрисана из памћења?

 Битка на Старачи представља један од најблиставијих, али уједно и највећих парадокса српске војне историје. Иако је о овој победничкој епизоди брујала водећа европска штампа, она је веома брзо потиснута на маргину националног сећања.

Потискивање Битке на Старачи у заборав није било случајно. Оно је последица хладног дипломатског рачуна Великих сила, тајних договора између Београда и Беча, унутрашњих династичких ривалстава, али и чињенице да су српска крв и војнички успеси те 1876. године били упрегнути у туђе геополитичке интересе.
1. Финансирање „Пере Ослободиоца” и аустријска блокада у Босни
Као што генерал Алимпић огорчено бележи у својим записима, становништво у Босни је одбило његов позив на општенародни устанак, верујући да ће дочекати будућег краља – Перу Ослободиоца (Петра Карађорђевића, под псеудонимом Петар Мркоњић).
  • Пречански капитал и стега Беча: Овај покрет су богато финансирали имућни пречански Срби из Војводине и Аустро-Угарске. Међутим, оно што је српском народу на терену представљано као обећана слобода, за Беч је било средство контроле. Када је Хабзбуршка монархија проценила да се устанак више не креће у правцу који њој одговара, Беч је потпуно затворио финансирање Периног устанка.
  • Тактички суноврат: Ова нагла блокада средстава оставила је босанске устанике обезглављене и у немилости, разоткривајући сурову истину да је Аустро-Угарска користила династичке поделе међу Србима како би спречила стварање јединственог и снажног српског фронта у Босни.
2. Игра Свесловенског комитета: Бугарофил Черњајев на челу Моравске војске
Посета руског пуковника Комарова Бадовинцима 12. јула открива још једну дубоку тајну овог рата. Комаров је путовао ка главном српском ратишту на југоистоку, где је главну команду држао генерал Михаил Черњајев [|]. Међутим, Черњајев на Тимок и Мораву није стигао као представник званичне, државне политике Руске империје [|]. Руски цар и званични Санкт Петербург су тада били изричито против српског уласка у рат [|].
  • Панславистички пиони: Черњајев је био експонент моћног, полутајног Свесловенског комитета [|]. Ова организација је имала своју геополитичку агенду која је у суштини била изразито бугарофилска. За Свесловенски комитет, Србија је у рату 1876. године била само војни полигон – ован који је требало да удари на Османску империју, покрене свеопшти рат на Балкану и веже главнину турских снага на Морави, како би се отворио простор за стварање велике Бугарске под покровитељством Москве.
  • Потискивање Алимпићевог успеха: Када је рат почео да се урушава управо на Черњајевљевом Моравском правцу (порази код Ђуниса и пад Делиграда), руски панслависти су за неуспех кривили српског војника. У таквој поставци ствари, где се целокупна ратна драма у јавности вртела око Моравске војске и Черњајевљевих планова, бриљантни успеси малене Дринске војске генерала Алимпића свесно су маргинализовани. Официри Комитета радије су ћутали о Старачи, јер је та победа извојевана без њиховог уплива и мимо бугарофилске стратегије.
3. Предисторија „Тајне конвенције” из 1881. године
Српска историја често посматра чувени „Тајни уговор” из 1881. године (којим се кнез Милан Обреновић обавезао да Србија неће водити спољну политику без одобрења Беча и да ће спречавати националну агитацију у Босни) као изненадни политички заокроет. Међутим, тај уговор има своју дубоку и директну предисторију управо у догађајима око Битке на Старачи 1876. године.
  • Рајхштатски цех (јул 1876): Баш у данима када је Дринска војска проливала крв на Међашима и Старачи, иза кулиса је склопљен тајни руско-аустријски договор у Рајхштату. Србија је стављена пред готов чин: добиће подршку за јужне територије (Ниш, Пирот, Врање), али под суровим условом – мора се одрећи Босне у корист будуће аустроугарске окупације.
  • Почетак вазалства: Сви уступци које је српска дипломатрија морала да обећа Бечу уочи Берлинског конгреса 1878. године (трговински уговор, изградња железнице) договорени су и зачети управо у крваво лето 1876. године. Битка на Старачи је заправо била забрањени тријумф војске која је јуришала на територију коју су београдски и бечки кабинети већ унапред препустили Хабзбурзима. Величање ове битке након 1878. године постало је дипломатски опасно, јер је подсећало на време када су Срби секли аустријске везе снабдевања са Турцима код Раче.
4. Улога Беча у склапању примирја
Веза између Србије и Аустрије у овом рату била је дубоко неискрена. Иако је Аустрија тајно дотурала муницију и храну Османлијама преко Саве и плаћала мађарске добровољце да пуцају на Србе, она је касније одиграла кључну, спасоносну улогу при склапању примирја.
  • Спасавање од потпуне катастрофе: Када је након Стараче српски јужни и југоисточни фронт почео незадрживо да пуца под налетом отоманских снага, а Турци запретили продором ка Београду, управо је Аустро-Угарка (заједно са званичном Русијом) извршила снажан дипломатски притисак на Порту у Цариграду. Беч је практично посредовао и издејствовао примирје између Османлија и Србије. Србија је тако постала дужник државе против чијег се утицаја генерал Алимпић лавовски борио у Семберији.
5. Династички преврат и замена наратива
Када је 1903. године у Мајском преврату угашена династија Обреновић, а на власт дошли Карађорђевићи, српска историја је темељно ревидирана.
  • Идеолошко чишћење прошлости: Битка на Старачи вођена је под усклицима „Живео кнез Милан Обреновић!“. Све заплењене заставе и тријумфи припадали су војсци Обреновића. У новој ери, под краљем Петром I Карађорђевићем, период 1876. године је занемариван и приказиван искључиво кроз призму општег војног неуспеха Обреновића. Истовремено, слављено је Карађорђевићево герилско четовање у Босни (иако га је Беч на крају угушио прекидом финансирања), док су бриљантни маневри регуларне Дринске војске и генерала Алимпића гурнути у потпуни мрак.
Коначни закључак: Битка на Старачи је избрисана из сећања јер се истина о њој косила са државним, династичким, али и туђим панславистичким интересима. Она је сведочанство о времену када је српски сељак на бајонет победио царску војску, док су у исто време Велике силе, Свесловенски комитет са Черњајевим на челу, те тајни договори у београдским кабинетима унапред кројили судбину Балкана преко српских леђа [|].
Овај фељтон, заснован на изворним белешкама генерала, има узвишену мисију – да исправи ову историјску неправду и врати дуг заборављеним дивовима Семберије и Мачве који су дали животе верујући у чисту, неискварену и неподкупљену слободу свог народа.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све