Ехо Светог Прокопија у Паризу и Лондону: Како је Дринска војска задивила Европу

 Битка на Старачи, 8. јула 1876. године, завршена је око три сата поподне, када су се српски војници, натопљени леденим градом и кишом, зауставили на Дринској обали. Међутим, оно што је уследило у сутон тог великог ратног дана у Бадовинцима открива нам сурову цену слободе, али и тренутак када је малена, слабо наоружана српска војска очитала лекцију из војне дисциплине моћним европским империјама.

Захваљујући сведочанствима Милеве Алимпић и извештајима ратних дописника из Лондона и Париза, данас имамо верну слику завршног чина ове величанствене драме.

Потоп у позадини и сузе генерала

Док су се египатски пукови Џеладин-паше у паници повлачили ка Бијељини, небо над Мачвом се потпуно отворило. Страховита олуја и град превртали су војне коморе по пољу. Друм између Бадовинца и реке претворио се у мочварно тесто у које су кола упадала до осовина.

Кроз тај потоп, у пратњи коњаника, стигао је тешко рањени потпуковник Груја Мишковић. Куршум турске острагуше размрскао му је стопало. Превијен на брзину на самој обали, смештен је у Милевина кола. Усред језивих болова, Мишковић је гледао у небо и изговорио речи које су описивале сву суровост тог тренутка: „Хеј, тешко генералу! Наши војници не могу више пуцати; сад им је сва снага противу турске острагуше бајонет и кундак.“

Када је пао мрак, генерал Ранко Алимпић је са својом свитом ујахао у Бадовинце, потпуно уваљан у блато, тако да му се ни форма капе на глави није препознавала. Иако исцрпљен, генерал је одмах обишао болнице у школској кући и општинским кошевима. Најпотреснији моменат догодио се под великим рањеничким шатором. Генерал је дуго стајао поред постеље батаљоног командира Ђуре Петровића. Држао га је за руку и покушавао да га пробуди. Али млади јунак, коме је комад турске гранате пробио чеону кост, није отворио очи. Овај скуп губитак ваљаног старешине дубоко је тронуо и сломио срце српског војсковође.

Лекција француским генералима из бадовинског блата

Док је Алимпић ишао од рањеника до рањеника јављајући им вести о победи, страни дописници водећих лондонских и париских листова хитно су писали своје депеше за европске престонице. Они новинари који су само дан раније мислили да су на Дрину дошли узалуд, провео је читав дан на бојном пољу поред генерала и остали запањени оним што су видели.

Западни извештачи нису знали тајну српских административних оскудица, нити су знали да у магацинима нема ни једног фишека. Они су видели војску сељака и добровољаца која поседује несаломив морал и челични поредак. Француски лист „Le Rappel“ (бр. 2332) донео је урагански текст који је послужио као директан шамар француској војној елити која је неколико година раније лако изгубила рат са Пруском:

„Људи су се добро борили, били су чврсти у ватри, ни на ком крају није се опазила колебљивост. Сем тога, организација западне војске савршена је... Све је ишло највећом тишином, ни одвише брзо, ни одвише споро. Муниција, потребе, амбулаторија, све је најтачније стизало, управо у магновење, кад је шта затребало. Ово је важна тачка. Нек је потраже у генерала империје, који немадоше ничега под руком у почетку рата, тада, кад су могли имати све.“

Париски „Le Bien Public“ (бр. 5) био је једнако фасциниран ефикасношћу бадовинске „кошнице” под командом капетана Ђермановића и вођењем битке на Старачи:

„Каква дејателност! Каква движимост! Какво тамо - амо! А ипак какав поредак! Ово је, - види ми се - једна од најмоћнијих врлина генерала Алимпића и његових официра уопште. Они не губе главу...“

Бесмртни узор врлине

У очима Европе, Дринска војска је на Светог Прокопија израсла у урнек војничких врлина. Једна бројчано слаба, логистички сиромашна и технички инфериорна српска снага успела је да својом моралном чврстином и невероватном позадинском организацијом до ногу потуче далеко већу и модерно опремљену османску силу наоружану немачким Круп-топовима.

Битка на Старачи се тако завршила не само као тактичка победа која је осигурала дефанзивни бедем Рача–Попови–Јања, већ као морални тријумф српског народа који је одјекнуо Паризом и Лондоном. Из блата, кише и крви Семберијске операције, генерал Ранко Алимпић и његови распевани рањеници ушли су директно у легенду, остављајући будућим генерацијама вечни завет како се, упркос свим оскудицама, брани и воли отаџбина.

Аутори:ИА/АИ