Ехо Светог Прокопија у Паризу и Лондону: Како је Дринска војска задивила Европу

Пуковник Груја Мишковић

 Битка на Старачи, 8. јула 1876. године, завршена је око три сата поподне, када су се српски војници, натопљени леденим градом и кишом, зауставили на Дринској обали. Међутим, оно што је уследило у сутон тог великог ратног дана у Бадовинцима открива нам сурову цену слободе, али и тренутак када је малена, слабо наоружана српска војска очитала лекцију из војне дисциплине моћним европским империјама.

Захваљујући сведочанствима Милеве Алимпић и извештајима ратних дописника из Лондона и Париза, данас имамо верну слику завршног чина ове величанствене драме.

Потоп у позадини и сузе генерала

Док су се египатски пукови Џеладин-паше у паници повлачили ка Бијељини, небо над Мачвом се потпуно отворило. Страховита олуја и град превртали су војне коморе по пољу. Друм између Бадовинца и реке претворио се у мочварно тесто у које су кола упадала до осовина.

Кроз тај потоп, у пратњи коњаника, стигао је тешко рањени потпуковник Груја Мишковић. Куршум турске острагуше размрскао му је стопало. Превијен на брзину на самој обали, смештен је у Милевина кола. Усред језивих болова, Мишковић је гледао у небо и изговорио речи које су описивале сву суровост тог тренутка: „Хеј, тешко генералу! Наши војници не могу више пуцати; сад им је сва снага противу турске острагуше бајонет и кундак.“

Када је пао мрак, генерал Ранко Алимпић је са својом свитом ујахао у Бадовинце, потпуно уваљан у блато, тако да му се ни форма капе на глави није препознавала. Иако исцрпљен, генерал је одмах обишао болнице у школској кући и општинским кошевима. Најпотреснији моменат догодио се под великим рањеничким шатором. Генерал је дуго стајао поред постеље батаљоног командира Ђуре Петровића. Држао га је за руку и покушавао да га пробуди. Али млади јунак, коме је комад турске гранате пробио чеону кост, није отворио очи. Овај скуп губитак ваљаног старешине дубоко је тронуо и сломио срце српског војсковође.

Лекција француским генералима из бадовинског блата

Док је Алимпић ишао од рањеника до рањеника јављајући им вести о победи, страни дописници водећих лондонских и париских листова хитно су писали своје депеше за европске престонице. Они новинари који су само дан раније мислили да су на Дрину дошли узалуд, провео је читав дан на бојном пољу поред генерала и остали запањени оним што су видели.

Западни извештачи нису знали тајну српских административних оскудица, нити су знали да у магацинима нема ни једног фишека. Они су видели војску сељака и добровољаца која поседује несаломив морал и челични поредак. Француски лист „Le Rappel“ (бр. 2332) донео је урагански текст који је послужио као директан шамар француској војној елити која је неколико година раније лако изгубила рат са Пруском:

„Људи су се добро борили, били су чврсти у ватри, ни на ком крају није се опазила колебљивост. Сем тога, организација западне војске савршена је... Све је ишло највећом тишином, ни одвише брзо, ни одвише споро. Муниција, потребе, амбулаторија, све је најтачније стизало, управо у магновење, кад је шта затребало. Ово је важна тачка. Нек је потраже у генерала империје, који немадоше ничега под руком у почетку рата, тада, кад су могли имати све.“

Париски „Le Bien Public“ (бр. 5) био је једнако фасциниран ефикасношћу бадовинске „кошнице” под командом капетана Ђермановића и вођењем битке на Старачи:

„Каква дејателност! Каква движимост! Какво тамо - амо! А ипак какав поредак! Ово је, - види ми се - једна од најмоћнијих врлина генерала Алимпића и његових официра уопште. Они не губе главу...“

Бесмртни узор врлине

У очима Европе, Дринска војска је на Светог Прокопија израсла у урнек војничких врлина. Једна бројчано слаба, логистички сиромашна и технички инфериорна српска снага успела је да својом моралном чврстином и невероватном позадинском организацијом до ногу потуче далеко већу и модерно опремљену османску силу наоружану немачким Круп-топовима.

Битка на Старачи се тако завршила не само као тактичка победа која је осигурала дефанзивни бедем Рача–Попови–Јања, већ као морални тријумф српског народа који је одјекнуо Паризом и Лондоном. Из блата, кише и крви Семберијске операције, генерал Ранко Алимпић и његови распевани рањеници ушли су директно у легенду, остављајући будућим генерацијама вечни завет како се, упркос свим оскудицама, брани и воли отаџбина.

Српска лекција из хуманости: „Турски рањеници негују се исто као и наши“

Када су дописници стигли у Бадовинце очекујући велики удар, генерал Алимпић их је дочекао у авлији куће Павла Цветуљског. Уместо војничког хвалисања, понудио им је пуну слободу кретања, изговоривши речи које су постале темељ српског медијског рата на Западу:

„Добро дошли господо! Све олакшице учиниће вам се овде те да можете у вашој земљи казати истину. Казати истину о Турцима и о Србима, то би био најбољи начин, којим бисте могли услужити вашој ствари.“

Генерал их је већ у 6 сати ујутру повео на предстраже да својим очима виде црни дим и пушење босанских села која је башибозук претходних дана спалио. Позвао их је да разговарају са стотинама босанских бегунаца и нејачи која је гладна и боса прелазила под заштиту српског оружја бежећи од сигурне сече и истребљења.

Ипак, оно што је највише шокирало префињене париске новинаре била је посета бадовинској амбуланти под заставом Црвеног крста. Генерал им је с поносом скренуо пажњу на чињеницу која је Србију уздигла изнад њеног непријатеља: „...а видели сте, да се рањеници турски негују исто као и наши.“ И у тренуцима борбе на живот и смрт, Србија је поштовала ратно право и лечила своје крвнике.

Симфонија пакла: Дан када су се сукобили громови и топови

Око два часа по подне, битка на Старачи ушла је у свој огњени крешендо. Управо тада, на Семберију се срушила апокалиптична летња непогода. Дописник листа „Le XIX-e Siècle“ у броју 1687 оставља готово уметнички, песники опис овог сурове ратне стварности:

„Око два часа по подне небо и опет поста црно; нова и ужасна олуја, са великим треском провали се над нама. Пушкарање, пуцњава топова, непрекидна грмњава громова: симфонија! – слив разноврсних звукова, а да и не говорм о граду, што падаше журно.“

Та страшна природна стихија и ледени град затекли су српске војнике на левој обали Стараче у тренутку када су бајонетима чистили Гњилачу. Око 14:45 сати (четврт часа доцније), под налетом олује артиљерија и пушке су коначно заћутале. Турци су у потпуном растројству бежали ка Бијељини, а олуја је наставила да бесни над натопљеним пољима. Француски репортер кратко и јасно бележи тријумф: „Битка је свршена, добро свршена, јер је добивена.“

„Хладнокрвност је господарећа његова врлина“

Док су се преживеле српске трупе враћале у свој логор уваљане у блато до непрепознатљивости, француски новинари су поново потражили главнокомандујућег. Затекли су човека који је претходну ноћ провео будан слутећи напад кроз пророчански сан о сови, а затим цео дан провео на бојишту командујући војском која је спала на 90 фишека по војнику:

„Мало доцније опет сам видео генерала; он је миран и расположен. Хладнокрвност је господарећа његова врлина. Развио је карту, па ми је сам собом објашњавао дневне резултате.“

Док је цела Европа брујала о „савршеној организацији” Дринске војске, чудећи се како је амбуланта, муниција и снабдевање стизало „управо у магновење”, генерал Алимпић је у свом приватном ратном тефтеру оставио најскромнији и најкраћи војнички запис који у две реченице сажима сву драму Светог Прокопија:

„8/7 Турци по киши нападоше на наше лево крило са 10.000, низама, редифа и башибозука. Бој је трајао до 3 сата по подне; напад славно одбијен.“

Битка на Старачи завршена је као вечни споменик српском војнику. Извештаји париских новинара остали су као трајни доказ да се у бадовинском блату 1876. године родила војска која је својом моралном чврстином, хуманошћу према непријатељу и хладнокрвном тактиком задивила тадашњи цивилизовани свет. Линија Рача–Попови–Јања постала је неосвојив бедем, а ехо српског тријумфа дуго је одјекивао ходницима европских дворова.

Аутори:ИА/АИ