Војска без официра и пушке које затају: Сурова истина иза сјаја победе

 Док су дописници лондонских и париских листова у својим извештајима узносили „савршену организацију” западне српске војске, а кнез Милан из Параћина слао телеграм са Таковским крстом, иза кулиса славе на Дрини крио се чист, војнички очај. Победа на Старачи била је бриљантна, али је Дринску војску генерала Ранка Алимпића оставила на самој ивици потпуне пропасти – обезглављену, без муниције и са рањеном командом.

Из ратних дневника и бележница самог генерала сазнајемо поражавајуће чињенице о великим оскудицама које су пратиле српског војника у лето 1876. године.

Рат у коме је сваки дан био последњи

Највећа тајна Дринске војске, коју непријатељ срећом није сазнао, било је стање у магацинима. Од првог преласка реке, па кроз крваве борбе на Бијељини, Међашима и Старачи, српска војска ниједан једини дан није имала муниције за дводневну борбу. Свака пошиљка барута, укључујући и придошла 257 сандука, брзо би се истопила у свакодневним пушчаним чаркама на Љубовији, Зворнику и предстражама Семберије. Генерал Алимпић отворено и сурово записује истину: да се борба продужила на само још један дан, његова војска би остала без иједног јединог фишека, препуштена само кундаку и бајонету.

Поред глади за муницијом, војску је мучио и технички слом наоружања. Пушке типа „камербихзен”, којима су добровољци јуришали, биле су лошег квалитета и брзо су пропадале у влажним мачванским мочварама. Након сваког озбиљнијег окршаја, између 500 и 800 покварених пушака морало је хитно да се повлачи са фронта на оправку како би војници уопште имали чиме да стану на линију.

Топови у рукама поднаредника и регрута

Још страшнија ситуација владала је у српској артиљерији, која је претходних дана спасила мостобран унакрсном ватром. Дринска војска од самог почетка рата уопште није имала начелника артиљерије (капетан Јосиф Јаковљевић ће стићи тек крајем јула).

Запрежни прибор за вучу топова био је потпуно труо и распадао се у блату, а за нове приборне делове се чекало недељама. Новообразоване топничке батерије нису имале школованих официра. Њима су, у јеку ратног пакла, командовали обични поднаредници и храбри добровољци. Комплетна послуга око топова и возари комора били су неискусни, тек мобилисани регрути, због чега је генерал Алимпић морао свакодневно, између два турска напада, да организује убрзану војничку обуку на самом терену како би од сељака преко ноћи створио ратнике.

Обезглављена команда под сенком нове офанзиве

Цена претходних победа најсуровије је наплаћена у командном кадру. Дринска војска је остала потпуно обезглављена на нивоу старешина. Рањавање двојице главних команданата бригада – мајора Ћурчића у крвавим кукурузима Међаша и потпуковника Грује Мишковића на Гњилачи – заувек је из строја избацило најискусније Алимпићеве људе. Командна снага је била дословно преполовљена.

Подаци са терена били су застрашујући: на чак седам добровољачких батаљона преостала су свега четири официра, док је цела Шабачка бригада од пет батаљона спала на само три официра! Нове старешине и свежа војска нису придолазили ниоткуда, јер је Србија крварила на Јавору и јужним правцима.

Управо у том тренутку, док Алимпић броји преостале фишеке и рањене официре, обавештајци поново доносе забрињавајуће вести: Џеладин-паша у Бијељини грозничаво прикупља нову, још бројнију војску и спрема силовиту генерални напад на главни српски логор. Из дефанзиве и блата, без муниције и старешина, малена Дринска војска улази у дане свог највећег искушења, где је свака ноћ на линији Рача–Попови–Јања била даноноћно бдење над сопственим опстанком.