Историја није у кабинетима, него у нашим двориштима: Како кроз Петровдан живимо три хиљаде година истине

 

Годинама нас убеђују да је историја резервисана само за професоре, академике и прашњаве архиве. Створили су мит да обичан човек нема право на историјску истину, осим ако му је неко са титулом не „преведе” и не одобри.

То је велика заблуда. Истина о српском трајању се не налази само у дебелим књигама. Она живи, дише и куца у свакодневици српског народа. Ми историју не учимо напомет – ми је живимо сваког дана. Најбољи доказ за то су Петровдански обичаји.
Лилање: Жива археологија коју покрећу деца
Док научници дебатују о соларним култовима бронзаног доба, наша деца сваког 11. јула увече изводе најстарији покретни ритуал у Европи.
  • Паљење лила (коре трешње или брезе на лесковом штапу) није обична забава.
  • То је соларни култ старији од хришћанства, пренет директно из праисторије.
  • Витлањем ватре у круг, наш народ вековима помаже летњем сунцу да задржи снагу и тера демоне од својих торова и усева.
  • Обичан сељак у Мачви или Подрињу није морао да заврши факултет да би знао да ватра штити његов опстанак. Он је ту истину примио од деде, а деда од прадеде, пркосећи сваком историјском забораву.
Јабука петровача: Код који повезује живе и мртве
Ко каже да народ не разуме филозофију и култ предака? Погледајте нашу стару, аутохтону јабуку петровачу.
  • Стари закон цара Душана или црквени канони нигде не забрањују сечење јабука ножем пре Петровдана.
  • Народни закон то строго забрањује, верујући да ће тако привући лед и град на њиве.
  • Култ сећања живи кроз причу да Свети Петар на оном свету дели јабуке рано преминулој деци. Због тога мајке не окушају овај плод пре празника.
  • То је чист прасрпски ритуал даривања оних којих више нема. Обична домаћица која на Петровдан меси традиционалну питу „петровачу” заправо обавља свету дужност чувара колективног сећања.
Језик који чува Перуна
Када наш човек погледа у небо на Петровдан и каже: „Ако данас загрми, ораси ће бити црвљиви”, он не цитира метеоролошки завод. Када каже да је „Свети Петар заледио вериге”, он користи шифру стару миленијумима.
  • Свети Петар је у народној свести наследио Перуна Громовника и постао кључар неба и временских прилика.
  • Народ је прилагодио хришћанство својој логици и својој природи, а не обрнуто. Тај спој је одржао српски идентитет кроз векове ропства, када институције, школе и држава нису ни постојале.
Закључак: Престаните да тражите дозволу да знате ко сте
Академици и интелектуалци имају свој алат – они записују, преводе и анализирају. И то је у реду. Али, народ је тај који је историју створио и одбранио.
Српска историјска истина није тајно знање за одабране елите. Она је тетовирана у наше крсне славе, у буктиње које палимо пред Петровдан, у мирис јабуке петроваче и у сваку изговорену реч крај породичног огњишта. Не треба нам диплома да бисмо имали право на истину коју наши преци вековима чувају у својим генима и својим двориштима.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све