Кнежев телеграм из Параћина: Таковски крст за див-јунаке са Стараче

 Три дана након што су на пољима Семберије утихнули Круп-топови и француски новинари послали у свет извештаје о српском јунаштву, стигло је и највеће признање из саме домовине. Дана 11. јула 1876. године, у главни стан Дринске војске у Бадовинцима стигла је хитна, свечана депеша коју је потписао сам врховни командант, кнез Милан Обреновић.

Из књиге „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ доносимо аутентичан текст ове телеграфске поруке која је означила званично признање за крваве борбе на Дринском фронту.

Таковски крст на генераловим грудима

Кнез Милан, који се у том тренутку налазио у Параћину пратећи дејства на другим правцима, упутио је генералу Алимпићу речи дубоке државничке захвалности. У телеграму је стајало:

„Благодарећи вам на успеху, који сте постигли до сада у борбама са Турцима даривам вам у знак моје захвалности Таковски крст.“

Ово одликовање, сковано у славу Таковског устанка и борбе за слободу, симболично је спојило Алимпићеву хладнокрвну стратегију из Бадовинца са бесмртним духом Милоша Обреновића. Био је то одговор на све чаршијске критике из Београда и доказ да је Врховна команда препознала значај одбране линије Рача–Попови–Јања.

Поклон кнеза распеваним рањеницима

Ипак, најважнији део кнежеве поруке односио се на обичне српске сељаке, добровољце и резервисте који су три дана раније, иако промрзли и обливени крвљу, бадовинским друмом ишли певајући у болнице:

„Међутим изјавите војницима вашим моје задовољство за њино јуначко и храбро држање...“

Те речи владарског признања одјекнуле су кроз општинске кошеве и под великим шатором са 80 кревета у Бадовинцима, доносећи утеху уморним рањеницима и борцима који су у рововима на босанској страни и даље држали пушке на готовс.

Награде за хероје са Гњилаче

Кнез Милан је депешом наложио генералу Алимпићу да одмах припреми детаљан ратни извештај о целој битки, али са посебним задатком: да поднесе званичан предлог за државне награде, чинове и ордење за све официре и под официре који су својим разумом и крвљу преокренули ток сукоба.

Био је то почетак праведне наплате за оне који су у најкритичнијем тренутку, око 11:30 сати пре подне, зауставили продор египатских снага ка Дрини. На списку за награде нашли су се тешко рањени потпуковник Груја Мишковић чију је ногу размрскала турска граната, капетан Стокић који је повео Азбуковчане у одлучујући бочни маневар, као и породица прерано угашеног младог јунака, батаљонског командира Ђуре Петровића.

Епилог серијала: Сведочанство за вечност

Кнежевим телеграмом запечаћена је једна од најблиставијих и најодговорнијих дефанзивних операција Српско-турског рата 1876. године. Дринска војска је доказала да се, упркос административним оскудицама и са свега 90 фишека по војнику, тактичком мудрошћу и високим моралом може задивити и победити далеко надмоћнији непријатељ.

Овим завршавамо наш серијал блогова у сусрет великој годишњици. Извукли смо из заборава речи самог генерала, сузе његове супруге Милеве, дивљење париских новинара и кнежевски указ из Параћина. Ови текстови остају као трајни бедем од заборава на време када се за Србију крварило са песмом на уснама, а слобода Дрине бранила хладнокрвношћу и бајонетом.