КРУГ ЛИЦЕМЕРЈА: Како државна наука крије Милоша С. Милојевића иза леђа Вука Караџића

По Новаковићу Лесковац је бугарски град  
Да ли сте приметили са колико пажње, а истовремено и са колико страха, савремени „државни научници” приступају теми призренско-тимочког дијалекта? Данас ћете у стручним часописима САНУ-а или Института за српски језик лако пронаћи опсежне студије о лесковачком, пиротском или врањском говору. У тим радовима академици ће стидљиво извући цитат Вука Караџића из 1827. године како би доказали српски карактер југа.
Али у тим истим радовима постоји једна застрашујућа, системска празнина. Једно име се не сме поменути. Име човека који је тај дијалекат бранио на терену, својом књигом и просветом. Милош С. Милојевић је за савремену српску катедраску филологију забрањена тема. Од њега беже „као ђаво од крста”.
Зашто? Зато што би помињање Милојевића оголило највећи логички и морални парадокс у историји српске науке и разоткрило геополитичку трговину сопственим народом. Погледајмо хронологију коју званични уџбеници крију.
1827. година: Вуков завет
Године 1827. Вук Стефановић Караџић оштро укорава свог колегу, Словака П. Ј. Шафарика, због покушаја бугаризације српског југа. Вук тада јасно пише:
„Немојте Ви Србе бугарити. Не само што Љесковчани и Приштинци нијесу Бугари, него и сами Видинци и Ћипровчани и Пироћани по језику су ближе к Србима, него к Бугарима...”
Вук је поставио темељ: језик југа и истока Српског Тропоља је српски.
1844. година: Кабинетски почетак ампутације истока
Међутим, само две деценије касније, званични Београд прави радикалан заокрет. Илија Гарашанин 1844. године пише „Начертаније” – документ који је настао прерадом планова пољског агента Франтишека Заха. Из овог нацрта јасно се види да државна елита Српско Тропоље прекројава према туђим интересима:
  • Окретање западу: Комплетан фокус Београда усмерава се ка западним српским земљама. Територија Босне и Херцеговине у овом кабинетском програму почиње да се третира као примарна геополитичка мета београдске бирократије, док се изворно народно биће на том простору потпуно запоставља.
  • Попуштање Бугарима: Да би Србија неометано водила ову политику на западу, Гарашанин у „Начертанију” заузима тактички, покровитељски став према Бугарима, предлажући школовање њихове омладине у Београду. Ова прагматична трговина простором значила је једно – држава је одлучила да затвори очи пред чињеницом да Бугари полако асимилују српске говоре на истоку.
1870. година: Милојевић квари планови елите
Пратећи изворни Вуков аманет, а насупрот Гарашаниновим кабинетским калкулацијама, Милош С. Милојевић крстари Старом Србијом, Косовом, Метохијом и Повардарјем. Он бележи живи народни говор, обичаје и песме. Његов циљ је просветитељски – формулом „брат препозна брата” кроз образовање уједини народ сва три закона (православни, римокатолички и мухамедански) без проливања иједне капи крви. Милојевићев теренски рад директно је подсетио Београд да је српски исток већи и дубљи него што су то предвиделе државне комбинације на западу.
1873. година: Координисани удар Стојана Новаковића
Зато је реакција Стојана Новаковића 1873. године била тако брутална и хитна. Његов чувени Реферат није био никаква научна критика, већ добро прорачунат политички памфлет који је морао да заштити државни курс зацртан још у „Начертанију”. Пошто је Милојевић на терену постао опасна сметња пасивној државној елити, Новаковић у свом Реферату негира призренско-тимочки дијалекат.
И пазите сада тај врхунац лицемерја: Новаковић напада Милојевића и негира говор јужне Србије позивајући се управо на Вука Караџића! Изврћући Вукове речи, Новаковић тврди да све што није новоштокавски стандард (источнохерцеговачки) заправо и није српски језик. Овим чином, београдска елита је језички ампутила сопствени народ на југу и истоку и широм отворила врата Бугарској егзархији за културни геноцид на терену – за прекречивање српских фресака, лупање ктиторских натписа Немањића чекићем и затирање памћења.
Касније ће Новаковић, након политичких ломова и пропасти напредњака, буквално побећи из Београда у Солун код руског конзула Ивана Јастребова, где ће добити нове задатке од својих ментора и отићи у Цариград да креира „македонизам” – вештачки инжењеринг којим је покушао да закрпи рупе сопствене катастрофалне филолошке политике из 1873. За ту кооперативност, награђен је дипломатском фотељом у Петрограду.
Данас: Затварање круга лицемерја
Зашто модерни „државни научници” данас лакше помињу Вука него Милојевића?
Зато што је признање да је Милош С. Милојевић био у праву 1870. године заправо признање сопствене капитулације. Ако признају Милојевића, морају да признају:
  1. Да је Новаковићев Реферат из 1873. био лаж и политичка трговина српским идентитетом која вуче корене још из 1844. године.
  2. Да је Милојевић био једини стварни и доследни наследник Вуковог завета на терену.
  3. Да савремени дијалекатски шовинизам (понижавање јужњачког говора у медијима и на телевизији) није последица „неписмености” народа, већ директна последица политичког инжењеринга београдске катедрске клике.
Савремена академска заједница покушава да изведе немогуће: узимају плодове Милојевићеве борбе на терену (признају дијалекат као српски), стидљиво се покривају Вуковим цитатом из 1827. године, а самог Милојевића држе у мраку.
Ако краљ Милан из својих проаустријских интереса назива Милојевића „шовинистом”, дела на терену говоре више од било које субјективно написане речи или политичке етикете. Књига коју су Сима Игуманов и Панта Срећковић уз помоћ Новаковића (који је тада већ морао да ревидира став пред чињеницама) одштампали 1881. године под насловом „Милош С. Милојевић у Призрену и околини”, остаје материјални доказ који не могу да прекрече.
Време је да се сруши овај филолошки кула од карата. Истина о призренско-тимочком дијалекту се не може писати без имена човека који га је спасао од амнезије Београда и асимилације туђина.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све