Седам сати пакла код Међаша: Ватрено крштење и крвави биланс Дринске војске

 Војни планови генерала Ранка Алимпића о брзом продору ка Бијељини и Сарајеву претворили се у силовиту борбу за опстанак већ на самом почетку. Након што је српски Црнобарски одред муњевито заузео стратешки важну Босанску Рачу – главну прекограничну везу преко које је Аустрија дотурала храну и оружје Османлијама – уследио је бруталан одговор из Бијељине.

Захваљујући изворним ратним белешкама самог генерала Алимпића, данас имамо верну слику једне од најдраматичнијих битака Српско-турског рата 1876. године – боја код Међаша.

Драма на насипу: Клопка у клопци

Генерал Алимпић је покушао да постави тактичку замку отоманским снагама које су из Бијељине хитале да поврате Рачу. Наредио је мајору Ђоки Влајковићу да им зађе за леђа, док је капетан Паја Путник требало да заузме насип у Дворовима и блокира појачања из града.

Међутим, Путник касни. Главнина турске војске пролази, а мајор Влајковић, мислећи да испред себе има „незнатно одељење“, наставља наступање према Рачи. Тек што је прешао 500 корака, иза његових леђа отвара се паклена плотунска ватра. Влајковићев одред наилази на утврђене Турке код моста и механе на Прудачи (код сеоског гробља), док му друга снажна отоманска колона удара директно у леви бок. Спречен да одступи насипом, Влајковић се под борбом пробија кроз село Трњани и источни део Међаша како би спасао људе.

Унакрсна ватра и борба прса у прса

У тренутку када је претила катастрофа, спас доноси мајор Ћурчић са два батаљона Подринске бригаде, Шапчанима и тешком артиљеријом. Српске трупе ударају Турцима у бок и на линију повлачења.

Избија суров, седам сати дуг окршај који је трајао од 3 сата поподне до 10 сати увече. Из ратног дневника генерала Алимпића сазнајемо колико је борба била огорчена:

„Хватало се у коштац, и долазило је до бајонета и сабаља. Батерије су вршиле своју дужност и не помишљајући на своје одржање. Једној мезерској батерији биле су сви коњи поубијани пешачком ватром.“

Турци у паници навиру назад ка Бијељини тражећи спас под окриљем мрака, али их на друму дочекује капетан Путник и растерује артиљеријском ватром у ноћ.

Плата у дукатима и крвави биланс

Бој код Међаша открио је и једну шокантну политичку истину. На турској страни борили су се и мађарски добровољци. Заробљеници су сведочили да је сваки мађарски борац примао од своје владе по 5 цесарских дуката месечно, што потврђује колико је Беч тајно помагао Отоманску империју против Срба.

Иако је извојевана велика победа, цена је била висока:

• Српски губици: 67 мртвих, 350 рањених и 12 несталих. Међу тешко рањенима био је и сам јунак дана, мајор Ћурчић.
• Турски губици: Били су четвороструко већи. Сатрвено је преко 2.000 војника, а међу мртвима је пао и сам отомански командант – бимбаша Имзи-бег Сточевић. Генерал Алимпић кратко записује у свој тефтер: „За сутра сахрана Срба и Турака. Освојен сав пртљаг турски.“

Командант са срцем за своје војнике

Ипак, генерал Алимпић доноси тешку одлуку – забрањује даље гоњење непријатеља. Војска је била исцрпљена, лево крило неутврђено, а постојао је страх да би свеже и знатније турске снаге могле да одбаце Србе у надошлу Дрину и потпуно их сатру. „Много је рескирано било“, пише генерал.

Усред тог војничког пакла, на Ивандан (24. јуна), Алимпић показује дубоку хуманост. Забринут за свог тешко рањеног мајора Ћурчића, пише супрузи Милеви хитно писмо:

„Одмах сама отиди госпођи Ћурчићки: увери је да ране нису смртне. Ја га шаљем у Београд, нека му жена похита у Шабац, да надгледа његов пренос кући.“

Стварање новог бедема: Линија Рача – Попови – Јања

Након ове крваве лекције на Међашима, српска војска се повукла у свој логор, провевши ноћ на максималном опрезу. Схвативши да Бијељина неће пасти лако и да се Турци спремају за напад на свим српским положајима дуж Дрине, генерал Алимпић доноси кључну одлуку.

Српска војска поставља чврсту одбрамбену линију: Рача – Попови – Јања. Овај стратешки бедем на босанској страни постаће база за све даље операције и штит који ће Дринска војска брзо морати да брани у новом, још страшнијем окршају који је куцао на врата – на чувеној Старачи.

Аутори: ИА/АИ