Историјски парадокс: Како нам је Беч дао државу, а Париз узео младост?

 

У српској јавној свести, Аустроугарска је синоним за ултиматуме, царинске ратове и војну агресију, док је Француска симбол савезништва, лађа спаса и интелектуалне елите. Међутим, када се емоције склоне у страну и погледају суве историјске чињенице, долази се до шокантног закључка: Србија је своју формалну независност и краљевску круну стекла захваљујући Аустрији, док јој је слепо везивање за Француску донело незапамћену биолошку катастрофу.

1. Берлин 1878: Захваљујући Бечу, Србија постаје држава

Када је Русија Санстефанским миром 1878. године покушала да створи Велику Бугарску на рачун српских територија, Србија је остала потпуно сама и издана од свог „православног заштитника”. Спасиоц је дошао са запада.

• Дипломатски штит: Кнез Милан Обреновић, Коста Цукић и Јован Ристић су се окренули Бечу. Аустроугарски дипломата гроф Андраши је на Берлинском конгресу директно издејствовао међународно признање независности Србије и територијално проширење на четири округа (Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички).
• Српска круна: Четири године касније, управо је Беч дао зелено светло и гаранције великих сила да се Србија прогласи за Краљевину (1882), а кнез Милан постане први модерни српски краљ. Цена је била економска понизност (Тајна конвенција), али резултат је био — мир, сигурност и изградња државних институција.

Вековни шаблон: Француска као вечити извор српских илузија

Победа француске струје 1907. године није пала с неба. Српска елита је читав један век патила од романтичарске заслепљености Паризом, игноришући сурову реалполитику која је сваки пут изнова показивала да Французи на Србе гледају искључиво као на потрошну робу.

Карађорђе и Наполеон: Издаја на врхунцу устанка

Када је Карађорђе Петровић подигао Први српски устанак 1804. године, очајнички је тражио подршку моћног Наполеона Бонапарте, пишући му писма и видећи у њему синоним за слободу. Како је Наполеон одговорио?

• Сурови пакт: Наполеону је Србија била потпуно небитна. Из својих геополитичких интереса, он склопио савез са Отоманском империјом и директно помагао Турцима, назвавши Карађорђа у својим депешама „разбојником”. Наполеонова Француска је хладнокрвно пустила да Први српски устанак буде угушен у крви 1813. године, јер су им интереси у Паризу били пречи од српских живота.

Ненадовићи и Адам Чарторијски: Пољска завера преко српских леђа

Током 1840-их година, утицајна породица Ненадовића (која ће деценијама касније и даље држати аустрофилску линију) уплела се у мрежу коју је у Паризу исплео пољски кнез у егзилу, Адам Чарторијски. Чарторијски је из Париза, уз прећутну подршку француске владе, водио тајни дипломатски центар (Отељ Ламбер).

• Србија као пион: Циљ ове француско-пољске везе био је да се Србија искористи за разбијање утицаја Русије и Аустрије на Балкану. Француска је преко Чарторијског подстицала Србе на ризичне потезе, нудећи им велике планове, али без икаквих стварних војних или финансијских гаранција уколико ствари крену по злу. Србија је поново била само геополитички експеримент у француским салонима.

Илија Гарашанин и Французи: Начертаније из француског пера

Најбољи доказ француског утицаја из сенке је управо Илија Гарашанин и његово чувено Начертаније (1844). Оригинални план за спољну политику Србије написао је управо заступник Адама Чарторијског, Фрањо Зах, по директним упутствима из Париза.

• Како је Гарашанин увучен у игру: Французи су преко Гарашанина покушали да створе велику јужнословенску државу која би служила као „санитарни кордон” против Русије и Аустрије. Гарашанин је прихватио ову игру, али је српска војска касније у сукобима 1848. године схватила да од француске помоћи нема ништа – Париз је давао савете и концепте, али када је требало пролити крв за српске границе, Србија је опет била сама.

2. Заокрет из 1907: Како је Париз „купио” српску елиту

Уклањањем аустрофила попут др Јаше Ненадовића 1907. године и победом радикалско-бирократске струје Николе Пашића, Србија кида везе са Бечом. На сцену ступа француски капитал.

• Топови на кредит: Француска није помагала Србији из алтруизма. Париске банке су Србији дале огромне кредите како би куповала искључиво француске топове фирме „Шнајдер-Крезо”.
• Интелектуална колонизација: Српска елита, школована на Сорбони (укључујући и самог Стојана Новаковића у домену културе и дипломатије), постала је ватрени заговорник француских интереса на Балкану. Србија је претворена у француског „стражара” који на јужним границама Хабзбуршке монархије треба да веже аустријске дивизије када крене велики европски сукоб.

3. Цена у крви и сузама (1912–1918)

Када је тај сукоб коначно избио, француска струја у Београду је доживела свој тријумф, али је народ доживео голготу.

• Топовско месо Антанте: Србија је због геополитичких интереса Француске и Русије ушла у рат до истребљења са моћним комшијом са којим је деценијама раније имала мир и отворене границе.
• Биолошки слом: Цена уласка у тај западни савез плаћена је преласком преко Албаније, Крфом, Плавом гробницом и губитком између 1,1 и 1,3 милиона људи — готово трећине укупног становништва. Француска јесте послала бродове и лекаре, али тек када је српска младост већ била десеткована и када јој је била потребна жива сила за пробој Солунског фронта.

Закључак: Реалполитика нема пријатеље

Од Карађорђа који је узалуд молио Наполеона, преко Гарашанина коме су Французи диктирали спољну политику, па све до Стојана Новаковића и Николе Пашића који су потписали коначно утапање у француски блок, прича је увек иста.

Захвалити се мора једино геополитичкој реалности: Беч нам је 1878. дао правно признату државу из својих практичних разлога. Са друге стране, Париз нам је редовно доносио само велике речи, уговоре о зајмовима за куповину њихових топова и на крају – реке крви и суза на Солунском фронту. Ова историјска лекција је најскупља опомена да за Србију „западни савезници” никада нису били бесплатни.

Аутори: ИА/АИ

---