Битка на Старачи (8. јул 1876)
Пророчанство из мачванске ноћи: „Сад ће Турци ударити!“
Око 3 сата ујутру, након незапамћеног пролома облака који је целе ноћи натапао Бадовинце и српске логоре, киша је коначно почела да јењава. Исцрпљен од неиспавања и непрестаног писања наредби, генерал Алимпић је погледао свог верног каплара-разводника страже: „Ти си мученик... учини шиљбока (стражара) позорним, а ти се наслони ту и одмори се мало.“
Генерал је легао на скромни сеоски кревет у кући Павла Цветуљског, обучен и спреман за покрет. Након једва петнаест минута, ђипио је из сна као опарен. Позвао је разводника и наредио да се хитно спремају коњи. Својој супрузи Милеви, која је тек пристигла у главни стан, узбуђено је пренео сан који је био јасан као јава:
„Ја заспах, а на прозор, ту више тебе, паде совуљага (сова ушина). Лупи крилом на прозор, упрла очима у мене а крилом маше. Тек што ми птица не викну: ’Отварај очи!’ Сад ће Турци ударити. Код нас је све у води: оружје и муниција закисла. А Турци и рачунају на то!“
Слутећи да непријатељ користи управо чињеницу да је српској војсци оружје покисло, генерал је у року од сат времена издао безброј наредби и одјурио преко Дрине у логор. Птица из сна није лагала.
Тајни планови српске команде и страх од катастрофе
Иронија судбине је у томе што је за тај исти 8. јул генерал Алимпић првобитно био планирао српски офанзивни напад на Бијељину. Из Ратног Дневника сазнајемо да је генерал силно желео заузимање овог града како би подигао морал, пресекао брчански пут, одвојио Босну од Аустрије и обезбедио снабдевање војске.
Међутим, само три дана раније, 5. јула увече, Алимпић доноси тешку одлуку да одустане од напада. Разлог је био поражавајући: команданти бригада су му отворено признали да војска још увек није способна за тако крупан узан, јер трупе нису довољно обучене, а фалило је и школованих старешина. Особито је мајор Ђока Влајковић то тврдио за Шабачку бригаду.
Поред тога, Алимпић је стално имао на уму страшну одговорност – иза његових леђа лежали су небрањени Шабац, Ваљево и Београд. Један тежак пораз на Дрини отворио би Турцима директан пут до српске престонице. Зато је решио да чека руску муницију, препуштајући иницијативу непријатељу.
Обавештајни извештаји: Стиже 6.000 Египћана
Док су Срби оклевали, отоманска сила се концентрисала заустрашивањем и паљењем села у босанском Подрињу и Посавини. Српска обавештајна служба слала је готово филмске извештаје који су свакодневно стизали на генералов сто:
- На простор Брезовог Поља и Шепка стиже појачање бега Талировића.
- Из Сарајева ка Бијељини хита 2.500 низама (редовне војске) и 800 башибозука.
- Из унутрашњости империје долази Џеладин-паша, шеф генерал-штаба Муктар-пашине војске.
- Најзлослутнији извештај стиже 4. јула: према Бијељини је упућено чак 6.000 Египћана!
Отоманска команда је чинила последња напрезања да потпуно сатре и у Дрину баци српску војску, која је после Међаша бројала око 2.500 редовних војника и 4.000 башибозука, појачана са свега 6 лаких топова.
Свети Прокопије у непрекидној хуки топовских метака
Око 8 сати ујутру, из магловитог и студеног јулског дана који је више личио на јесен него на лето, преко Дрине је одјекнуо први пуцањ пушке. Убрзо, пушкарање се примакло самој обали.
А онда је загрмео први топ. Па други. Па цео плотун. Милева Алимпић, која је све то слушала са сигурне удаљености из амбуланте Црвеног крста у Бадовинцима, овако описује тај језиви почетак:
„Топовски тресак с почетка беше једно за другим, докле се не сли све у једну непрекидну хуку, тако, да се пушке једва чујаху, тек на преломе топовских метака. Страхотна грмњава топовска испуни ваздух око Дрине и подсети ме на бомбардовање Београда.“
У Бадовинцима су сви у први мах помислили да су Срби кренули у напад и да је генерал затајио план. Међутим, истина је брзо стигла са првим окрвављеним рањеницима које су чамцима пребацивали преко Дрине: Турци су напали свом силом, али нису изненадили. Срби су их на линији Рача–Попови–Јања дочекали спремни. Почела је битка на Старачи.
Када је 8. јула 1876. године, на Светог Прокопија, започела чувена битка на Старачи, српски војници Дринске војске суочили су се са војном силом какву нису могли ни да замисле. То више нису били само локални босански муслимани и башибозук из Бијељине. На српске ровове кренула је елитна и фанатична војска прикупљена са три континента, потпомогнута најмодернијим европским наоружањем и тајном дипломатијом Беча.
Круп-топови и аустријских 60.000 бајонета
Док је српска војска муку мучила са закислом муницијом и празним магацинима (руска помоћ која је стигла 2. јула брзо је потрошена), у Бијељину су непрестано стизала свежа појачања. За само два дана, 4. и 6. јула, у град су умарширала чак седам нова табора редовне војске (скоро 4.500 свежих војника) са нових 6 топова. Са њима је стигао и врхунски отомански стратег Џеладин-паша, шеф генерал-штаба Муктар-паше, послат са једним циљем – да сатре Србе у Босни.
Отомански арсенал у Бијељини уочи битке био је застрашујући: 2.500 редовних војника, 3.000 башибозука, 14 старих утврђених топова и оно најгоре – 6 модерних челичних Круп (Krupp) топова немачке производње, који су имали далеко већи домет и разорну моћ од српских старешинских батерија.
Да ствар буде гора, српској команди су стизали језиви извештаји са леђа: Аустрија је на српску границу довукла између 50.000 и 60.000 војника! Преко Саве, код Рајева Села, Аустријанци су отворено предали огромне количине хране и муниције Турцима. Српски војници на Старачи знали су да иза леђа имају непријатељску Аустрију, а испред себе ушанчену империју.
Јуриш белих дервиша под стивевима Курана
Оно што је ујутру 8. јула шокирало српске стражаре на линији Рача–Попови–Јања био је изглед и фанатизам непријатељске пешадије. Из белешки генерала Алимпића сазнајемо да главнину редовне турске војске тог дана нису чинили Турци, већ трупе из Египта.
Пред египатским пуковима, као психолошко оружје и фанатична претходница, ишли су дервиши у белим оделима. Са дугачким бројаницама окаченим о појасеве и сјајним челичним џидама (копљима) у рукама, ови свети ратници су истицали испред првих редова, читајући наглас верзије из Курана како би унели страх међу промрзле српске војнике.
Мистерија сабље српског јунака
Када су српски топови и бајонети коначно узвратили ударац код Стараче, поља око Бијељине прекрила су тела погинулих египатских војника и белих дервиша. Међутим, један проналазак на бојишту посебно је задивио и потресао српску команду.
Код једног од убијених дервиша у белом оделу пронађена је лепа, српска официрска сабља. Када су је официри очистили од крви, на сечиву су угледали јасно урезано име: „Илија Чолак-Антић“.
Била је то сабља чувеног српског команданта који се у исто време лавовски борио на Јавору, против војске Дервиш-паше. Овај ратни трофеј, задобијен на далеком Јавору, египатски дервиш је донео преко Сјенице и Сарајева право у Семберију, верујући да ће му донети срећу. Уместо тога, сабља српског пуковника вратила се својој земљи, натопљена крвљу свог отоманског отмичара на пољима Стараче.
Битка је почела, хука српских и Круп топова се слила у један непрекидан крик. Линија Рача–Попови–Јања била је под силовитим ударом, а Срби су се управо укопавали за седам сати најстрашније борбе у својим животима.
Освит Светог Прокопија, 8. јула 1876. године, донео је у Семберију звук који је ледио крв у жилама – турске ратне трубе и добоши огласили су се код Бијељине већ у 6 сати ујутру. Џеладин-паша је у граду оставио само три чете низама, а сву осталу силу од преко 10.000 ратника покренуо је у силовиту офанзиву. Њихов циљ био је јасан: збрисати Дринску војску и бацити је у надошлу реку.
Захваљујући војним списима из Ратног Дневника, данас секунду по секунду реконструишемо како је српска команда одговорила на овај страшни удар на линији фронта Међаши–Старача.
Тактичка клопка под заставама: Удар на Шабачку бригаду
Око пола осам ујутру, кроз густу јутарњу маглу и ситну, студену кишу, појавиле су се турске колоне које су надирале кроз село Попово. Наступали су силовито, под девет црвених и једном белом заставом.
Превиђајући правац удара, мајор Ђока Влајковић брзо реагује и запоседа линију од живе Дрине, дуж обале Стараче, па све до редута 7. чете. У ровове лево и десно од редута укопава по две чете Шабачке бригаде II класе, једну смешта у сам редут, а остале оставља у резерви.
Џеладин-паша је покушао лукав маневар. Одвојио је три црвене и једну белу заставу, шаљући их под заклоном Суваче на српско лево крило. Био је то привидан, лажан напад. Када су се приближили обали Стараче, Срби су отворили паклену плотунску ватру. Схвативши да је лево крило Шапчана непремостива препрека због тешког преласка реке, турске снаге око 10 сати ујутру преносе свој главни, фанатични јуриш на сам центар – на редут између Суваче и Гњилаче, у Соломоњавачи. Надирали су на неколико корака од српских цеви, али су сваки пут крваво одбијени.
Маневар у позадини: Употреба Резервне бригаде
Док је Шабачка бригада водила ову лавовску уводну борбу и задржавала први налет, генерал Ранко Алимпић је иза леђа изводио школски војни маневар великих размера. Схвативши да Турци преносе напад на центар, он уводи свеже снаге на Бујуклића аду:
- Ваљевски резервни батаљон хитно запоседа шанац А, лево од главног моста на Старачи.
- Азбуковачки батаљон I класе улеће у стрељачке ровове на самом главном мосту.
- Јадрански батаљон I класе маршира у међупростор Гњилаче и предњег шанца, лицем према Попову.
Истовремено, Алимпић распоређује моћну Резервну бригаду од чак 6 батаљона: Први батаљон стаје као челична резерва пред ћупријом на Старачи (десно од карауле Међашице), Други држи десно крило предстража са два шанца, док Трећи батаљон чува међупростор. Све је било спремно за одлучујући судар.
Артиљеријски дуел: Хука која је затворила небо
Оно што је преломило битку у овим критичним тренуцима била је српска артиљерија. Турци су гађали извредно, наносећи велике губитке пешадији, а своје батерије су поставили на две кључне тачке: једну источно од села Попова, а другу код три Тополе, директно наспрам врха Гњилаче.
Иако топови Шабачке бригаде због брзине напада нису стигли на време, српски центар је активирао своје најбоље оружје. III дивизијска батерија и I тешка дивизијска батерија отвориле су непрекидну, разорну паљбу по развијајућим турским масама које су дебуширале из Попова. Ваздух се тресао, а блатњава земља Семберије летела је у небо.
У најкритичнијем тренутку око 9 сати ујутру, када су се Турци спремали за коначни јуриш на редут и десни стрељачки ров, на бојиште стиже брдска батерија Резервне бригаде. Она заузима положај и са блиског одстојања сипа паклену ватру на нападаче. Иако је новоустројена лака батерија поручника Милана Ђурђевића у почетку залутала погрешним путем, она се присеца, зауставља тачно испред Турака који су покушали да продру у Гњилачу и отвара ураганску ватру.
Џеладин-пашин план о брзом пробијању српског центра почео је да се утапа у крви сопствених редова под унакрсном ватром српских топова. Битка на Старачи ушла је у своју најкрвавију фазу.
Око пола дванаест пре подне, 8. јула 1876. године, на пољима Стараче одигравала се драма која је могла запечатити судбину читаве Дринске војске. Након што су српски ровови и редути Шабачке бригаде два пута јуначки одбили масовне јурише чак седам турских табора, Џеладин-паша је бацио све на једну карту. Успео је да пронађе слабу тачку, прегази реку и угрози саму српску позадину на Дрини.
Ућуткане батерије код три Тополе
Отоманска команда је на Старачу кренула са јасном намером да се ту укопа и направи трајни бедем. Са собом су носили велике инжењеријске корпе (фашине) за брзо подизање заклона за топове. Код три Тополе су чак успели да поставе кошеве за четири моћна топа и делимично их напуне земљом. Међутим, српски артиљерци су их уочили на време. Силовита, прецизна и унакрсна ватра српских батерија буквално је разнела турске заклоне, онемогућивши непријатеља да уопште уреди и покрене ову артиљерију.
Дан када је Дрина умало пресечена
Ипак, око 11:30 сати, настаје критичан тренутак. Користећи густу шуму и испресецан терен, један цео турски батаљон редовне војске успева да прегази Старачу на самом врху Гњилаче. Пробивши прву линију, ови фанатични ратници су појурили ка Дрини. Свега 600–700 корака делило их је од друге линије српских шанчева у Бујуклића ади. Пад ових положаја значио би пресецање одступнице и потпуну катастрофу за Србе.
У том пресудном моменту, испред надирућих Турака испречиле се две чете Ваљевског резервног батаљона под командом храброг четовође Стевана Митровића. Примивши на себе силовит удар вишеструко бројнијег непријатеља, Ваљевци су лагано и под борбом одступали до самих шанчева, где су их дочекале преостале четири чете њиховог батаљона.
Огњени ураган потпуковника Мишковића
Ту се отвара паклена, блиска пешачка ватра, коју је у стопу пратила лака батерија поручника Милана Ђурђевића, сејући смрт међу турским јуришницима. Видевши да се битка ломи, генерал Алимпић реагује муњевито и шаље у огањ своје најбоље резерве: IV батаљон под командом Ђуре Петровића и делове I батаљона Мијаила Радуловића.
Команду над овим здруженим снагама преузима енергични потпуковник Груја Мишковић. На његов знак, Ваљевци, добровољци и резервисти крећу у силовит, незадржив контранапад бајонетима. Из Алимпићевих записа сазнајемо како је изгледао тај тријумф:
„[Српске снаге] заједно са VI-им батаљоном и многим борцима из ваљевског резервног батаљона, а све под командом потпуковника Грује Мишковића, протерају Турке из Гњилаче.“
Док су се десетковани Турци у паници повлачили назад преко Стараче, Јадрански батаљон их је немилосрдно тукао с бока, наносећи им стравичне губитке у самој води. Истовремено, Шабачка бригада је лавовски држала своје положаје, потпомогнута двема четама Азбуковчана под командом поручника Ђорђа Жујовића.
Закључани на левој обали
До пола два поподне (1 1/2 сат по подне), битка на Гњилачи је била решена. Турци су у потпуном растројству пребачени назад преко реке. Српски добровољци и војници избили су на десну обалу Стараче, заузели положаје у густој шуми и одатле наставили да сипају ураганску ватру на непријатеља који се очајнички бранио са леве, нешто више обале реке. План Џеладин-паше о пробијању српског центра дефинитивно је пропао у блатњавим рукавцима Семберије.
Аутори:ИА/АИ
Аутори:ИА/АИ
Хвала брате Иво.
ОдговориИзбриши