Крвави рачун 1914: Како је српство заложено за француски капитал и југословенски експеримент
Када званичне уџбенике очистимо од патетичног заноса и погледамо сурове економске чињенице, пред нама се указује потпуно другачија слика. Велики рат није почео у сарајевском кривинама 1914. године. Његов фитиљ је запаљен много раније, у банкарским кулоарима и кроз брутално гашење изворних, народних институција које су српство браниле књигом, а не туђим топовима.
Први чин (1907): Чишћење Беча и француска финансијска замка
Прекретница се догодила 1907. године, када је из Београда протеран др Јаша Ненадовић. Овим потезом угашен је последњи директни експонент аустроугарских интереса на српском двору. Беч је схватио да губи политичку контролу над Балканом и покренуо је чувени Царински („Свињски”) рат како би финансијски уценио и сломио Србију.
Међутим, Србија тада не банкротира, већ утрчава у загрљај паришких банкара. Кроз велики Париски зајам (1906–1907), Француска улази на српско тржиште, ставља шапу на државне монополе (дуван, со, железницу) и строго усложњава кредите: сваки франак мора се потрошити на француско оружје и топове фирме Шнајдер-Крезо. Бежећи од хабзбуршке омче, српска елита је заправо купила сопствене окове. Србија престаје да буде суверена држава и постаје војни дужник Антанте.
Други чин: Слом народне струје и конзуларни диктат
Да би се Србија припремила за улогу „меса за топове” у предстојећем глобалном сукобу капитала, Никола Пашић је морао да деструктурише сваки аутономни глас на терену. На југу (Македонија и Косово) тада су постојала два концепта борбе:
- Митрополитска-народна струја: Загоравала је биолошки опстанак, легалну борбу кроз систем, изградњу српства кроз децентрализоване црквено-школске општине и књигу.
- Конзуларна (грађанска) струја: Вођена из Београда, која је форсирала тајно оружје, револуционарне ћелије и војни сукоб.
Пашић је применио бруталну економску уцену. Укидањем плата учитељима из буџета Србије и финансијском блокадом епархија, он до 1909. године потпуно слама митрополитску струју. Изворне српске ћелије на југу престају да буду народни покрети и постају дисциплиновани војно-обавештајни пунктови српског Министарства иностраних дела.
За то време, у Карловачкој митрополији (Војводина), Срби су захваљујући моћним сопственим Народо-црквеним фондовима, земљишним поседима и Српској банци у Загребу успешније одолевали притисцима из Београда. Међутим, они су били затворени у аустроугарски правни кавез. Беч је контролисао све – постављао и смењивао патријархе, користио право вета и спроводио бруталну цензуру. У Војводини су тако биле забрањене књиге Милоша С. Милојевића и његова историјска школа, док је унутар саме Митрополије форсирана, бечко-берлинска критичка мисао како се не би иритирао окупатор и угрозили милионски фондови.
Трећи чин: Анархизам као идеалан изговор за Беч
Убацивањем „Младе Босне” у ову једначину, маске потпуно падају. Гаврило Принцип и његови другови нису били заступници црквеног српства; они су били секуларни, атеистички оријентисани револуционари под снажним утицајем руског анархизма и социјализма. Њихов бунт против Аустроугарске био је социјални – био је то пуцањ сиромашне кметске омладине у феудални систем бегова који је Беч свесно чувао.
Званични Београд, свестан да је Србија финансијски и војно потпуно исцрпљена након Балканских ратова (где нам је Француска у Лондону 1913. године брутално забранила излаз на море, скративши нам границе само на Косово и Македонију), панично покушава да спречи атентат. Српски посланик Јовановић Пижон у Бечу лично упозорава аустроугарског министра финансија Леона Билинског да се спрема убиство престолонаследника.
Али Беч није урадио ништа. Зашто би? Војни лоби у Аустроугарској је годинама чекао изговор за превентивни рат који би уништио српску економску конкуренцију и отворио тржишну руту ка Солуну и Блиском истоку. Обезбеђење у Сарајеву 28. јуна 1914. свесно је сведено на минимум, а војска је остављена у касарнама. Смрт Франца Фердинанда била је савршена монета за поткусурвање – жртвован је непопуларни престолонаследник да би се покренула ратна машинерија.
Епилог: Трагични биланс француског бедема
Резултати преласка са образовног, просветитељског концепта на концепт доказивања српства пушком и зајмовима показали су се већ од августа до децембра 1914. године. Цена је била застрашујућа и плаћена је биолошком супстанцом обичног народа:
- Поћорекова „казнена експедиција” извршила је монструозне ратне злочине и масакр цивила, жена и деце у Мачви и Подрињу, Поцерини, Јадру, Рађевини и Азбуковици.
- Унутар саме Аустроугарске (БиХ, Срем, Банат) отворени су први концентрациони логори у Европи (Арад, Нежидер, Велики Међер) кроз које је комплетна српска интелектуална, свештеничка и трговачка елита депортована и десеткована.
Док је српски сељак крварио на Церу и Колубари, везујући за себе аустријске дивизије и тако директно спасавајући Француску на Марни, српска политичка влада у Нишу у децембру 1914. године доноси Нишку декларацију. Традиционално српство се преко ноћи брише, а као главни ратни циљ проглашава се стварање – Југославије.
Француска и Велика Британија нису желеле велику православну Србију блиску Русији. Њима је на Балкану био потребан већи, мултиконфесионални политички бедем („санитарни кордон”) који ће контролисати тржиште, бити дужнички везан за париске банке и стражарити против немачког утицаја. Српска елита је на то пристала ради већег тржишта и лука на Јадрану које у границама Србије никада не би добили.
Први светски рат је, стога, био трагична транзиција: изворни, органски покушај народа да кроз цркву, школе и задруге сачува своје име и опстане на земљи, замењен је модерним државним инжењерингом. Наш народни занос је вешто искоришћен као јефтина валута којом су велике силе платиле своје трговинске ратове, остављајући нас 1918. године без трећине мушког становништва, и са угашеним српским именом унутар новог, нестабилног југословенског експеримента.
Аутори: ИА/АИ
Коментари
Постави коментар