Како је загранични инжењеринг разорио српско задружно биће и угасио династију Обреновић

 Након што смо деконструисали геополитичку матрицу „Хотела Ламбер“ и оголили триаголник завере између Ненадовића, Карађорђевића и Гарашанина, време је да погледамо оно најважније: сурове, историјске последице које је српски народ платио због овог паришких калупа.

Када загранични центри моћи – најпре Пољаци, а касније Французи који преузимају комплетну шпијунску мрежу – одлуче да српски народ сабију у послушну нацију на линији Загреб–Београд, они не презају ни од чега. Последице овог уплитања биле су двоструке: правно разарање српске породице изнутра и крваво затирање српске државотворне династије споља.

1. Српски грађански законик (1844): Атентат на српску задругу

Прва и најразорнија последица деловања ове заграничне агентуре у време владавине Александра Карађорђевића и Уставобранитеља било је доношење Српског грађанског законика (СГЗ) 1844. године.

• Аустријски модел за српског сељака: Законик је урађен под директним утицајем аустријског права (творац је био Јован Хаџић), управо према просветитељском моделу „Хотела Ламбер“ – да се традиционална структура народа савлада увођењем „рационалних европских узорака“.
• Уништење задруга: Овај законик је увео радикални западни индивидуализам и римско право у српско село. Он је омогућио лако парчење и деобу српских породичних задруга. Задруге су вековима биле тврђава српског опстанка, економске самоодрживости и ратничке снаге (управо оне задруге на које се Милош Милојевић позивао у својој 9. глави, бележећи велики број душа по кући).
• Последица: Парчењем задруга, српски сељак је осиромашен, задолжен код зеленаша и везан за ситне парцеле. На тај начин је извршена економска пацификација српског народа. Ратничка егзистенција српског сељаштва замењена је бирократизованим друштвом којим је лако управљати из Београда, по диктату странца.

2. Ликвидација Обреновића: Казна за излазак из кавеза

Владари из династије Обреновић су брзо схватили да Србија у овом заграничном кавезу губи своју суштину и своје територије на југу и истоку. Сваки њихов покушај да се врате изворној народној политици плаћен је крвљу:

• Кошутњак 1868. године: Кнез Михаило Обреновић је избацио пољске концепте компромиса, наоружао народну војску и створио Први балкански савеза за ослобођење српског југа. Органски српски интегрализам претио је да запали Балкан мимо француских и аустријских планова. Одмазда је извршена у Кошутњаку, а извршни алат били су завереници повезани са Ненадовићима и Карађорђевићима.
• Мајски преврат 1903. године: Потпуно исти шаблон се понавља тридесет пет година касније. Краљ Александар Обреновић прави заокрет ка Русији и почиње интензивно да наоружава и шаље српске чете у Стару Србију и Македонију, директно се супротстављајући аустријским плановима. Казна је била још бруталнија: династија Обреновић је потпуно истребљена у Мајском преврату, а за завереничком завесом Аписа поново се појављује породица Ненадовић (преко Антонија Ненадовића) као логистички ослонац преврата.

3. Довођење Петра I Карађорђевића: Тријумф француског интереса

Мајским превратом 1903. године загранични центар моћи коначно остварује свој стогодишњи циљ. На српски престо долази краљ Петар I Карађорђевић.

• Француски ђак и експонент: Краљ Петар је био бивши официр француске Легије странаца, човек потпуно обликован у Паризу, који је на српски трон доведен директно из емиграције. Са његовим доласком, француски интерес у Србији постаје апсолутан.
• Парадокс „демократије“: Званични уџбеници славе његово доба као „златно доба српске демократије и парламентаризма“. У стварности, то је био тријумф управо оног модела који је Чарториски зацртао – Србијом управља кабинетска, уставно-чиновничка елита одгајена на западним догмама. На чело те елите за претходне деценије засео је управо Стојан Новаковић, који је већ 1873. својим Рефератом извршио научни атентат над Милошем Милојевићем, штитећи загребачку језичку симетрију.

Коначни биланс: Пут у Југословенско самоубиство

Довођењем Петра I и победом француских интереса, Србија је коначно затворена у загранични калуп:

• Српска државна оштрица је трајно везана за линију Загреб–Београд.
• Све војне победе и милионске жртве које је српски народ поднео у Балканским и Првом светском рату нису искоришћене за обнову самосталне српске државе у њеним стварним етничким границама (које је Милојевић нацртао на Српском Тропољу).
• Уместо тога, српска војска је употребљена да реализује паришких упутство кнеза Чарториског – српске територије су претопљене у вештачку заједницу, Краљевину СХС (Југославију) 1918. године. Српски народ је тако угуран у југословенски затвор који ће га деведесетих година 20. века довести до новог страдања, етничког чишћења и губитка територија.

Све је почело 1844. године Грађанским закоником и уништењем задруге, наставило се убиствима Обреновића, а завршило довођењем француских експонената који су српску победу претворили у југословенско национално самоубиство.

Аутори: ИА/АИ