Разбијање српске државности – Од паришких калупа до крваве репризе деведесетих

 Кроз претходна три дела детаљно смо пратили како је у Паризу, у „Хотелу Ламбер“ кнеза Адама Чарториског, скројен механизам за сламање српског народа. Сада, када имамо све коцкице на столу, време је за коначни биланс и изношење најважније поуке.

Ако бисмо укупну трагедију Србије у 19. веку морали свести на само пет речи, оне гласе: „Римско право у српско село.“ У тој једној реченици крије се корен свих наших потоњих пораза, научних фалсификата и владарских ликвидација.

Сливање извора: Како функционише загранична матрица

Када странци одлуче да један ратнички, самосвојан народ укроте и претворе у послушну нацију везану за вештачку линију Загреб–Београд, они делују на три нивоа:

1. Уништење тврђаве изнутра: Увођењем Српског грађанског законика 1844. године, странци под плаштом „европеизације“ убризгавају римско право у српско традиционално село. Насилно се разбијају породичне задруге – вековни бедем српске економске независности и биолошке снаге. Српски сељак се претвара у дужног, ситног поседника којим је лако управљати.
2. Ликвидација непослушних глава: Сваки Обреновић који је покушао да разбије овај паришких кавез и покрене изворну народну војску на српском југу – платио је главом. Кнез Михаило је убијен у Кошутњаку 1868. године, а краљ Александар је истребљен у Мајском преврату 1903. године. Извршни алат били су завереници уплетени у мрежу породице Ненадовић и Карађорђевић.
3. Инсталирање француских експонената: Превратом 1903. на престо долази краљ Петар I Карађорђевић – бивши официр француске Легије странаца. Са њим француски интерес постаје апсолутан. Власт преузима кабинетска, чиновничка елита на челу са Стојаном Новаковићем, који је још 1873. извршио научни атентат над Милошем Милојевићем како случајно не би покварио замишљену загребачку језичку симетрију.

Крвава реприза: Исти шаблон из истог центра пред рат деведесетих

Најстрашније сазнање нашег истраживања јесте чињеница да је потпуно исти геополитички шаблон покренут из истих центара моћи сто педесет година касније, деведесетих година 20. века.

Пред разбијање СФРЈ и крвави сукоб деведесетих, Србија је дочекала рат потпуно заробљена у истом калупу:

• Слепило домаће елите: Српска политичка и академска елита, одгајена на Новаковићевим југословенским догмама, остала је потпуно слепа за изворе и стварне етничке границе сопственог народа. Поново су нас замајавали вештачким уставно-правним комбинацијама и федералним маглинама, док су наши непријатељи на терену радили све супротно.
• Идентичан исход: Све победе српског народа поново су поништене за зеленим столом у корист линије Загреб–Београд. Резултат је био суров и идентичан: српски народ је на западу доживео брутално етничко чишћење у Крајини, Далмацији и Босни, док су на југу поново отворене ране на Космету и у Македонији – управо на простору оних 37 нахија које је Милош Милојевић у својој 9. глави очајнички покушавао да заштити својом статистиком.

Порука за крај серијала

Наша серија од четири текста је у потпуности успела у својој намери – пробудила је народ јер смо користили суве, прећутане и нецензурисане изворе. Доказали смо да страни истраживачи (попут пољског историчара др Јержија Сковронека) приказују нашу прошлост далеко реалније него домаћа кабинетска елита која већ деценијама штити сопствене позиције и лажне догме.

Милош С. Милојевић је био у праву. Српски народ је имао своју географску величину и свој изворни призренско-тимочки код пре него што су нам странци и домаћи извршиоци искројили судбину. Време је да одбацимо кабинетске илузије „швапске историјске школе“, срушимо паришких калуп и Српско Тропоље коначно вратимо у темеље српске историјске науке!

Аутори: ИА/АИ