ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКИ ГОВОР: Кључни доказ који руши линч над Милошем Милојевићем

 Већ деценијама српском академском сценом доминира један наратив. Милош С. Милојевић је отписан као „фантаста“. Његова мапа из 1873. године проглашена је сулудом. Чувени Реферат Стојана Новаковића из исте године узима се као Свето писмо објективне науке.

Да ли је баш тако? Када ољуштите политичке етикете, остају суве чињенице. Главни научни сукоб није се водио око бројки. Водио се око језика. Конкретно, око призренско-тимочког дијалекта.
Управо је овај живи народни говор најјача брана која Милојевића брани од кабинетских напада београдске чаршије.
Кабинетски догматизам против крви и прашине
Милош Милојевић није статистику измишљао у топлој београдској канцеларији. Он је на коњу обилазио Стару Србију. Прошао је кроз 37 нахија под османским бичем. Слушао је народ од Призрена и Тетова до Куманова и Врања.
Записао је њихове песме и обичаје. Записао их је тачно онако како је народ говорио. На старом, архаичном, призренско-тимочком говору.
Шта је на то урадио Стојан Новаковић у свом Реферату?
  • Применио је круте, вештачке фонетске калупе.
  • Све што се није уклапало у Вукову херцеговачку основицу прогласио је „језичким нередом“.
  • Милојевићеве записе је отписао као неписмене фалсификате и „бугаризме“.
Новаковић је починио капитални етнографски грех. Одбацио је изворни говор милиона Срба на југу Балкана. Све због тренутне политичке агенде.
Политички обзири београдске чаршије
Академска чаршија у Београду је одлучила: лакше је жртвовати Милојевићеву теренску грађу него покварити односе са „браћој Бугарима“ и ући у политички раздор. Напали су човека слободним кабинетским закључцима. Нису приложили ниједан контра-извор са терена.
Призренско-тимочки говор је био сметња:
  • Имао је другачији падежни систем.
  • Сачувао је старе српске конотације.
  • Био је природни мост ка Македонији.
Милојевић је морао бити ућуткан јер је његова теренска истина кварила тадашње замишљене политичке комбинације.
Вуково кајање које је Новаковић прећутао
Највећа хипокризија Реферата крије се у селективном поштовању Вука Караџића. Сам Вук је пред крај живота јавно признао свој велики пропуст. Боравећи у Црној Гори, слушао је људе из јужних крајева Србије. Написао је да дубоко жали што због болести и прилика није успео лично да обиђе и попише то језичко благо. Вук је предосећао снагу торлачког говора.
Новаковић је то прећутао. У свом Реферату се чак правдао чувеном, огољеном реченицом: да је Вук између три варијанте једне песме бирао ону која је „српскија“.
Дакле, када Вук фингира и дотерује песме ради књижевног стандарда, то је генијална филологија. Када Милојевић на терену бележи изворни говор јужне Србије, то је „лаж“. Даљи коментар заиста није потребан.
Историјски бумеранг: Сурова наплата грешке
Историја је брзо и сурово демантовала кабинетске научнике:
  1. Бугарски нож у леђа: Чим је створена Бугарска егзархија (1870), кренула је насилна бугаризација Поморавља и Македоније. Баш онако како је Милојевић упозоравао још из студентских дана у Москви.
  2. Панични македонизам: Када је Новаковић 1880-их схватио да Србија губи југ због његовог београдског слепила, измислио је пројекат „македонизма“ заједно са Милојком Веселиновићем. Створили су вештачки језик и писмо само да би спасили оно што су претходно лако компликовали у Реферату 1873. године.
Закључак
Милош С. Милојевић је имао својих рачунских грешака и штампарских пропуста. Али његов запис призренско-тимочког говора остаје његов највећи споменик.
Док је елита у Београду маштала у својим кабинетима, Милојевић је на терену чувао изворни код српског народа. Време је да српска наука престане да чита Реферат из 1873. као догму. Време је да коначно погледамо изворе и признамо ко је заправо био на бранику отаџбине, а ко у заробљеништву сопствених илузија.

Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све