Од Петрограда до Париза – Како је породица Ненадовић уведена у пољски геополитички калуп

 Јесен 1804. године: Прота Матија Ненадовић пред Чарториским

У септембру 1804. године, док у Кнежевини Србији букти Први српски устанак, у Русију креће прва српска дипломатска депутација. На њеном челу је прота Матија Ненадовић (заједно са Петром Новаковићем Чардаклијом и Јованом Протићем). Прота Матија у својим Мемоарима пише о путу у Петроград, тражећи помоћ за устанике. [1, 2, 3]

Тамо их дочекује кнез Адам Чарториски. И ту се види први хладан туш и геополитички интерес странца: [1, 2]

• Чарториски саветује компромис са Турцима: У том тренутку, Русија и Отоманска империја су у пријатељским односима. Чарториски хладнокрвно саветује Проти Матији да Срби не траже независност, већ да поднесу молбе Порти и да се задовоље умереном аутономијом. [1, 2]
• Скривени пољски интерес: Из архивских докумената које је истраживао др Сковронек јасно се види да је Чарториски већ тада српско питање посматрао кроз призму пољског питања. Његов дугорочни циљ је био слабљење Аустрије и Русије како би се обновила Пољска. Према његовом тадашњем плану, ако би се Турска распала, Босна је морала припасти Аустрији, а никако Србији. [1, 2]

Овде је зачета веза: породица Ненадовић је од самог почетка уведена у дипломатску матрицу Чарториског. Научени су да српске војне победе морају бити ублажене и вођене кроз „умерене и легалне форме“ како не би поквариле замишљену равнотежу великих сила.

Рачвање фронта: Четири пољска агента на линији Загреб–Београд

Четири деценије касније, када се Чарториски преселио у Париз и основао „Хотел Ламбер“, његов биро (Влада) шаље на Балкан специјалну четворку са циљем да контролишу и моделују српску националну свест. Међутим, унутар те групе долази до дубоке диференцијације ставова, што др Сковронек прецизно наводи у тексту:

1. Франћишек Зах (Franciszek Zach) – Моравски завереник у Београду

• Зах је био Моравац, ентузијаста славистичке идеје, али са тешким загребачким и илирским утицајем.
• Он је у Београду био заступник теорије по којој се живи српски језик на терену и српски национални карактер морају прилагодити како би се направио компромис са Хрватима. Управо је он убацио удицу Гарашанину, покушавајући да српску државу окрене ка западу, везујући је за Загреб.

2. Лудвик Звјерковски (Ludwik Zwierkowski) – Лево крило агентуре

• Деловао је у Хрватској, Босни и Војводини под псеудонимом „Леноар“. Он је представљао специфичну „левицу“ унутар ове конзервативне групе.
• Звјерковски је заиста видео снагу у „простом народу“ и српском сељаштву, али их је ипак сматрао „неразвијеном пучком народношћу“. Користио је народни ентузијазам искључиво као баријеру да би спречио ширење изворног српског ослободилачког духа, покушавајући да српски покрет задржи у умереним, грађанским оквирима.

3. Лудвик Бистшоновски (Ludwik Bystrzonowski) – Војни кабинетски стратег

• Бистшоновски је балканску стварност посматрао са дистанце, искључиво кроз призму припреме пољског оружаног устанка.
• Он је био тај који је након 1849. године доживео највећи презир према Србима. Написао је кнезу Адаму да су они „премало развијени“ и да се европска ствар на њих не може ослањати, предлажући да се Срби одрекну независности у корист ограничене слободе унутар туђих федерација.

4. Михаил Чајковски (Michał Czajkowski) – Отишао у Турску службу

• Чајковски (Садик-паша) је био најпопуларнији, писац псеудо-историјских романа који је лако успостављао везе са балканским народима.
• Међутим, његов радикални макијавелизам је отишао најдаље. Пошто Срби нису хтели да служе пољским интересима, он је Порти предложио стварање вештачке „отоманске нације“ кроз увођење војне обавезе за хришћане. Хтео је да српског сељака претвори у послушног војника султана који ће гинути за заштиту турских граница од Русије.

Порука за читаоце: Како су подељени улоге?

Ова диференцијација унутар „Хотела Ламбер“ јасно показује да су Срби били опкољени са свих страна:

• На истоку и у Истанбулу, Чајковски нас је преводио у Отомане.
• На западу, у Загребу, Звјерковски и Бистшоновски су кроз илиризам контролисали Хрвате и Србе у Војводини.
• У самом Београду, Франћишек Зах је седео поред Илије Гарашанина и диктирао му како да преуреди српску спољну политику.

Иза свих њих је стајао почетни печат из 1804. године. Породица Ненадовић је кроз цео 19. век остала верна овој линији компромиса, легализма и умерености коју је кнез Адам усадио још Проти Матији. Насупрот њима, династија Обреновић је стално покушавала да разбије тај паришких калуп и покрене изворну народну војску на југу, што је на крају довело до тога да преторијанци вођени овим шаблоном подигну руку на њих у Кошутњаку.

Аутори: ИА/АИ