СРПСКО ТРОПОЉЕ МИЛОША МИЛОЈЕВИЋА: Колику територију заиста покрива српски народ?

 


Као што смо обећали, отварамо страницу која је деценијама под својеврсним научним карантином. Реч је о 9. глави капиталног дела Милоша С. Милојевића Одломци из историје Срба, насловљеној као „Статистичко-етнографски преглед земаља српских“.

Сам Милојевић у поговору поштено признаје да у књизи има „много погрешака“ – што рачунских, што штампарских. Кабинетска критика Стојана Новаковића из 1873. ухватила се искључиво за те мањкавости како би сахранила цео рад. Међутим, они су намерно прећутали суштину: грандиозну географску ширину и чистоту простора који покрива српски народ, а који је Милојевић назвао Српским Тропољем.
За Милојевића вештачки појмови попут „Словена“ не постоје. Постоји само српски народ и његови огранци. Погледајмо колика је та огромна територија коју покривају Срби према сувим бројкама и нахијама из његовог изворног текста.
I. Кнежевина Србија: Изворна српска база
Милојевић креће од тадашње слободне Кнежевине Србије.
  • Територијални оквир: Непуних 1.000 квадратних миља са скоро 1.300.000 душа.
  • Српски карактер Источне Србије: Милојевић побројава тачно 114 чисто влашких села и 51 мешовито село (Неготинска Крајина, Пореч, Кључ, Хомоље, Ресава). Он географски непогрешиво мапира Јабуковац, Злот, Подгорац или Рановац, али износи тезу да су већина њих заправо „повлашени Срби“. За њега је и овај ободни простор у суштини српска земља под тренутним језичким наносом.
II. Босна, Херцеговина и Санџак: Јединствен народ три вере
Окрећући се простору под отоманском и хабзбуршком контролом, Милојевић црта српски народ као јединствено етничко тело, без обзира на вероисповест:
  • Пространство: 1.300 квадратних миља (простор БИХ, Новопазарске, Митровичке и Вучитрнске нахије) са 2.000.000 душа.
  • Српско биће у три вере:
    • Православни Срби: 1.395.000
    • Мухамедански Срби: 330.000
    • Римокатолички Срби: 200.000
Милојевић овде јасно показује да су Босна, Херцеговина и Рашка област непрекидна, огромна територија насељена искључиво српским народом.
III. „Права Стара Србија“: Огромно српско језго кроз 37 нахија
Овде долазимо до географског срца Милојевићевог Српског Тропоља. Под овим појмом он показује да српски народ покрива комплетан простор данашње Српске Спарте (Црне Горе), Космета, Старе Србије, Северне Македоније, делове данашње Албаније, Бугарске и Грчке.
Он детаљно пописује 37 нахија: Призренска, Тетовска, Битољска, Скопљанска, Нишка, Пиротска, Софијска, Самоковска, Костурска, Видинска, Штипска, Врачанска...
  • Пространство: Око 4.600 квадратних миља са 647.182 куће.
  • Српска маса на југу: Иако користи специфичан коефицијент од 8 душа по кући због задружног стања, његов циљ је био да прикаже стварну етничку масу. Он на овом простору бележи 3.032.416 православних Срба и 435.830 муслиманских Срба.
IV. Распрострањеност српског народа на Истоку и Западу
Да би заокружио коначну величину територије коју српски народ покрива, Милојевић у статистику уводи источне и западне крајеве Балкана:
  1. На Истоку (Српски огранци):
    • Србо-Бугари у Бугарској: 1.300.000
    • Србо-Рашани у Тракији: 2.200.000
    • Србо-Македонци: 900.000
  2. На Западу (Српске земље под Аустро-Угарском):
    • Србо-Словенци: 1.309.200 (са прецизним списком од 50 села око Чивидала/Чедада у данашњој Италији).
    • Србо-Хрвати и Срби римокатолици: преко 1.800.000 душа.
Коначни биланс територије: Српско Тропоље од 11.400.000 душа
Када Милојевић подвуче црту испод своје девете главе, он спаја српски народ из свих ових области и долази до импозантне цифре од 11.406.746 Срба.
Његова порука је јасна: српски народ покрива непрекидан географски простор од Јадранског мора на западу и граница Италије, па све до Црног мора на истоку, и од Дунава на северу до Егејског мора на југу. То је оно што он назива „Српским Тропољем“.
Закључак за читаоце
Милојевић је имао својих рачунских грешака у статистици, што је и сам признао. Али главна порука његове девете главе није у савршеној математици, већ у доказу о величини територије коју покрива српски народ.
Његово мапирање није фантазија. Имена села на северу Италије, називи 37 нахија на југу и распоред кућа показују да је српски народ у 19. веку био доминантна, огромна етничка маса на Балкану. Док је Стојан Новаковић из београдског кабинета кроз своје слободне закључке штитио туђе интересе ради тренутне политике, Милојевић је оставио сведочанство о стварним, широким границама српског народног бића. И зато његов текст и данас представља опасност за све оне који српски простор желе да сузе и умање.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све