Велики Порфирогенитов апсурд: Како је византијски фалсификатор показао Српско Тропоље

 

Година је 1881. Кнежевина Србија је закопана у параграфе Стојана Новаковића. Тадашња српска елита, коју Милош С. Милојевић назива „превисоконаученим западним питомцима”, зна напамет економске статистике Европе. Они знају „колико се кромпира у сваком лонцу у Немачкој скува и колико се бифтека у Енглеској поједе”, али одбијају да знају границе сопственог народа. Они тврде: Србија је само тамо докле досеже тренутна плот (граница) Кнежевине.

Да би их потпуно докусурио, Милојевић извлачи њихово рођено „свето писмо” – спис О управљању царством (De Administrando Imperio, § 30) византијског цара Константина VII Порфирогенита.

Милојевић наглашава велики апсурд: Порфирогенит, који је писао најхрђавије о Србима и намерно их сабијао на најмањи могући простор, заправо је описао огромну српску територију која се савршено поклапа са простором Пећке и Охридске српске патријаршије!

1. Порфирогенитова српска мапа Балкана (По Милојевићу)

Из пасуса које су бечки ђаци покушали да сакрију, Милојевић вади конкретне градове и огромне области које византијски цар наводи као српске још у раном средњем веку. Списак је застрашујући за све који тврде да су Срби касни дошљаци:

• Источна Србија: Извори наводе Ниш, Сврљиг, Средац (данашњу Софију), Раван (ниже Видина), Брезник, Медоку (Разлог), Ршаву (Оршаву), Србицу, Прахово, Костолац, Смедерево, Браничево (Враца) и Београд. Милојевић упозорава: „Сад ће вам разбити главу високоучени, ако кажете да су у Видину Срби”, иако то сам Порфирогенит потврђује!
• Средишња Србија: Простор обухвата Призрен, Врање, Скопље, Сјеницу, Звечан на Косову, Тешањ, Ваљево, Јајце, Соли (Горњу и Доњу Тузлу), па све до Десника и Добруња у Епиру и Горице (данашње Корче у Албанији).
• Југозападна Србија (Требиње, Захумље, Неретва): Котор, Рисан, Дубровник, Стон, Макарска, Омиш, Невесиње и острво Мљет.
• Јужна Србија (Зета): Скадар, Будва, Цетиње, Улцињ, Бар, Љеш, Драч и Дукља (која се, према Милојевићевој тачној теренској брдској географији, налазила измакнута више данашњег Гостивара).

2. Распарчавање српског бића: Осам крвавих делова

Након што је доказао ширину српске народности, Милојевић са тугом и бесом описује како је тодинствено српско духовно тело у 19. веку „зверски и нечовечно изчеречено” на чак осам делова под притиском туђих империја:

1. Карловачка Архијепископија (под Аустро-Угарском)
2. Босанска црква (под Аустро-Угарском)
3. Буковинско-Боко-Которско-Дубровачка (под Аустро-Угарском)
4. Далматинска (под Аустро-Угарском)
5. Део под окупацијом Цариградске патријаршије
6. Део под Бугарском егзархијом
7. Црна Гора (као слободна)
8. Кнежевина Србија (као слободна)

3. Фанариоти и Бугари: Гори од Османлија

Овде долазимо до најстрашнијег историјског биланса. Милојевић износи рачуницу која потпуно руши романтичарске заблуде о суседима. Он тврди да су грчки фанариоти и бугарски егзархисти за само 110 година (од насилног укидања Пећке и Охридске патријаршије 1766/1767. па до његовог времена 1881.) затрли више српске народности него Турци Османлије за 310 година чисте војне владавине!

Уништене су читаве српске епископије: Локвенска, Разлошка, Ихтиманска, Криворечка, Черменичка, Хвостањска... Народ је насилно асимилован, прекречен и преведен у туђинце.

Закључак: Иста превара у Скупштини 1881. године

Зашто Милојевић све ово набраја? Да би показао да су Стојан Новаковић и напредњачки посланици у Народној скупштини заправо настављачи тог истог бугарског, грчког и бечког затирања Срба.

Док непријатељи споља секу српско ткиво на седам страна, Новаковићеви људи унутар Кнежевине доносе декрет да се манастири затворе, калуђери укину, а имања отму. Оно што су Бугари и Грци радили на југу Српског Тропоља силом, Београд ради сопственим законима донетим „на ала ху”.

Милојевић завршава свој велики уводни преглед речима да пре уласка у било какву расправу о „модернизацији”, он мора јавно да поброји све велике српске манастире у свим окупираним крајевима Србије – како би оставио вечну, необориву листу наше дедовине.

Аутори: ИА/АИ