Прећутани дани српске независности (18. јун / 30. јун 1876. године по с.к.) - Крвави отисци на кревету и завера у кафани – Ноћ када је Србија жртвована Великој Бугарској

 

Зашто су страни генерали и бугарски емигранти спремали ломачу за српске идеале на прагу рата са Турцима?

Да бисмо потпуно оголили истину коју званични уџбеници већ век и по скривају, морамо погледати шта се дешавало иза кулиса српског добровољачког покрета у јуну 1876. године. Када се скине патина лажног романтизма, пред нама се указује сурова слика народне војске, али и бескрупулозне војне преваре коју су режирали руски генерали у Алексинцу и Сокобањи. Циљ ове игре није био ослобођење српског народа, већ потпуно затирање српских интереса зарад стварања Велике Бугарске.

Из записа потпуковника Милоша С. Милојевића јасно се види структура добровољаца које је затекао на терену. С једне стране, било је ту чистог и невиног српског срца: деца од 14 и 15 година и жене прерушене у мушко одело, спремне да погину за слободу. С друге стране, ту су били профитери попут командира Јевте Лаповца који се шепурио у златном оделу и тражио новац, док су трећи слој чинили прекаљени тајни оперативци са терена, попут Нишлије Тодора П. Станковића и Симе Дамјановића, који су годинама ризиковали главе стварајући мрежу за свеопшти народни устанак у Старој Србији.

И шта војни врх под командом руског генерала Михаила Черњајева чини са овом народном енергијом? Спроводи бруталне диверзије:

1. Возање добровољаца у круг: Уместо да их наоружају за прелазак границе према Пироту, Нишу, Прокупљу и Врању, Черњајев их на силу шаље пешке у Књажевац и Зајечар. Тамо им натурају бугарске старешине, покушавају да их побугаре и натерају да се зову „востаники Болгарскије“.
2. Врбовање Тодора Станковића: Черњајев и генерал Бекер брутално гасе план за српски устанак, а Станковићу отворено прете смртном казном ако не ода целу тајну мрежу Срба на терену, нудећи му мито – чин капетана и место тумача у свом штабу.

Завера у Сокобањи: Србин мора бити жртва

Врхунац ове издаје догодио се у ноћи 18. јуна 1876. године по старом календару. У четири сата ујутру, у Трифунчевој кафани број 3 у Алексинцу, код Милоша С. Милојевића у собу упада Сима Дамјановић. Био је сав исцепан, изнемогао, а вунене сељачке чарапе биле су му укрућене од усирене крви која је липтила из пуклих опадака. Сима је пешке, скоро трчећи, прешао планину из Сокобање за два сата и петнаест минута са криком: „Авај, наше све пропаде!”

Сима је претходно у кафани у Сокобањи чуо разговор руског пуковника Николаја Кирјејева, неколико руских официра и бугарских емиграната. Мислили су да нико не зна руски, али Сима је био студент Московског универзитета. Завереници су отворено говорили да Милојевића треба по сваку цену уклонити или га се „отрести“, јер ако он остане жив, народ из ослобођених нахија ће викнути да је српски и тражиће уједињење са Србијом, а не са Бугарском.

Бугари су бесни урлали да за њих нема користи од рата ако Бугарска не буде од Црног до Јадранског мора и ако не захвати Скадар, Нови Пазар и Сјеницу. На то су Руси хладно закључили:

„Тако мора бити и Србин мора бити... жртва за славенско дело!”

Када им се Сима супротставио тврдњом да су у тој правој Србији све сами чисти Срби, Бугари су навалили да га убију, али га је одбранио пуковник Кирјејев, рекавш да је Милојевићева ствар већ пропала код Черњајева и да ће за дан-два бити протеран у Београд, а да ће „милојевићевце“ лако довести у ред.

Историјски парадокс: Идол Војводе Мишића

У овој страшној ноћи крије се и један од највећих парадокса наше ратне историје. Руски пуковник Николај Кирјејев, који је те ноћи хладно потписао брисање српских интереса зарад Велике Бугарске, истовремено је био командант и врховни ратни идол младом поднареднику Живојину Мишићу – будућем славном српском војводи!

Мишић у својим „Мемоарима“ са огромним усхићењем, готово фанатично, пише о Кирјејеву као о прелепом, храбром и неустрашивом витезу коме се цео батаљон дивио и кога су слепо пратили у смрт на Раковици. Млади српски војници, укључујући и самог Мишића, били су потпуно заслепљени војничком харизмом руских официра, немајући појма да су ти исти официри, иза затворених врата бањских кафана, кројили мапе у којима Србија губи своје кључне територије.

Аманет за потомство

Када је Сима Дамјановић схватио да је њихов вишегодишњи труд збрисан, прекаљени српски агент, који је преживео турске потере, атентате и тамнице, проплакао је усред слободне Србије као мало дете.

Милош С. Милојевић ову преломну ноћ затвара тешким вапајем:

„Да ли ће ико игда за њега и друге многе одговарати пред престолом свевишњега и свеправеднога творца и Бога српског народа или не, идемо да видимо, па ако ми не дочекамо, остављамо ову напомену потомству да се о горњем увери.“

Ми смо то потомство коме је Милојевић оставио ову белешку. Сада, када имамо ове редове испред себе, јасно видимо како је српски народни занос брутално изигран. Док је српско срце крварило за слободу, геополитичке игре Черњајева и Кирјејева већ су спремале ломачу за српске државне идеале.

Аутори: ИА(АИ