Прећутани дани српске независности (1. јун – 30. јун 1876. године по с.к.) Анатомија једне издаје – Од чега се састојала добровољачка војска и како су изиграни?

 

Ко су заиста били српски добровољци из 1876. године и како су их страни генерали претворили у топовско месо?

Да бисмо потпуно оголили истину коју званични уџбеници већ век и по скривају, морамо прецизно сецирати структуру добровољачког покрета кроз виђење Милоша С. Милојевића. Када се скине патина лажног романтизма, пред нама се указује шокантна слика народне војске, али и бескрупулозне војне преваре коју су режирали руски генерали у Алексинцу.

Структура добровољаца које је Милојевић затекао на терену била је све само не регуларна војна формација. Њу су чинила три потпуно различита лица тадашњег друштва:

• Чисто и невино српско срце: Деца од 14 и 15 година, попут малог Москвића који бежи из елитне војне гимназије у Паризу, и жене прерушене у мушке фине панталоне и кломпаве шешире, спремне да погину за „словенско дело”.
• Профитери и корумпирани калкуланти: Ликови попут командира Јевте Лаповца, који се шепуре у „златним”, чоханим оделима, шверцују своје девојке под лажним идентитетом сестрића да буду „рачуновође” и склањају их са фронта, док истовремено од државе агресивно захтевају исплату новца за сваки пређени корак.
• Прекаљени тајни оперативци: Мудри и писмени људи са терена, попут Нишлије Тодора П. Станковића и прерушеног Симе, који су годинама ризиковали главе по Отоманској империји стварајући мрежу за свеопшти народни устанак.

И шта војни врх под командом руског генерала Михаила Черњајева чини са овом експлозивном, али драгоценом народном енергијом? Спроводи две бруталне диверзије које су унапред осакатиле српску одбрану.

Прва превара: Возање добровољаца у круг

Уместо да добровољце одмах наоружају и укључе у стратешки разрађен ратни план, страна команда их шаље на бесмислени марш. Милојевић разоткрива да су ове исцрпљене групе, међу којима има крваве и босе деце, намерно послате пешке преко брда за Књажевац и Зајечар. Епилог те „шема” био је поражавајући: препешачили су километре само да би примили оружје, а затим су по наређењу Черњајева враћени назад! Док је непријатељ стезао обруч на граници, српски добровољци су трошили снагу бауљајући у круг због бирократских игара.

Друга превара: Врбовање и уцена Тодора Станковића

Најмрачнији потез Черњајева дешава се у Алексинцу. Он брутално гаси комплетан концепт народног устанка, а затим креће у отворено врбовање главног српског оперативца, Тодора Станковића. Методе које Черњајев и генерал Бекер користе нису савезничке, већ окупаторске:

1. Претња смрћу: Станковићу се отворено прети смртном казном (под лажном оптужбом да је турски подајник) ако не открије имена свих тајних људи који су радили на устанку. Страна команда је желела српску обавештајну мрежу на тањиру.
2. Мито и корупција: Када претња не пролази, Черњајев мења плочу и нуди му златно ухлебљење – улазак у његов генералов штаб, посао тумача за турски језик и моментални чин капетана.

Циљ Черњајева био је јасан: сломити кичму аутономном српском добровољачком покрету, претворити српске тајне заверенике у своје обичне послушнике, а залуђену и босу народну масу претворити у класично топовско месо за фронталне сукобе у којима ће касније хиљаде њих узалудно изгинути.

Због тога су прекаљени људи попут Симе и Тодора плакали и хтели да пуцају себи у срце усред Алексинца. Они су тог јуна 1876. године јасно видели оно што ми данас прећуткујемо – да је српски народни занос брутално изигран и преварен од стране сопствене Врховне команде.

Аутори: ИА/АИ

---