Прећутани дани српске независности (1. јун – 30. јун 1876. године по с.к.)

 


Баш на данашњи дан – почетак коначног обрачуна (1. јун / 13. јун)

Зашто данас у Србији нико не зна који је историјски датум?
Данас је 13. јун. За већину обичан, рани летњи дан. Али пре тачно 150 година, када је Србија користила стари календар, овај дан је носио датум 1. јун 1876. године. То је био дан када је званично започео дуго и намерно прећуткивани процес војног заокруживања независности Кнежевине Србије.
Док друге нације са поносом и помпом обележавају сваки корак, па чак и логистичке одлуке на свом путу ка слободи, српска званична историја и култура сећања пате од амнезије. Период који нам је донео коначно међународно признање државе препуштен је забораву.
Да бисмо разумели шта се заиста дешавало, морамо погледати у прашњаве странице примарних извора. Из записа „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“, у књизи коју је касније приредила његова удовица Милева, сазнајемо како је изгледао тај преломни дан на терену. Као командант Дринске војске (Западног фронта), генерал Алимпић у свој дневник записује штуру, чисто војничку, али историјски епохалну реченицу:
„1. Јуна. Цео дан у канцеларији; спремах наредбе за концентрацију војске."
Ово није била обична бирократска белешка једног официра. Ова реченица представља званично повлачење обарача српске војне машине према Отоманској империји. Баш на данашњи дан пре век и по, Кнежевина Србија је донела одлуку да прекине векове вазалног ропства и покрене масовно груписање снага на својим границама. Процес је почео, а у коначни рат ући ће се непуних месец дана касније.
Кроз ову серију текстова водићемо вас хронолошки, из дана у дан, кроз овај судбоносни и прећутани јун 1876. године. Сведочићемо догађајима искључиво кроз речи оних који су држали сабљу и перо у рукама:
  1. Генерала Ранка Алимпића, који са војском управо од данас креће у концентрацију на Дрини.
  2. Милоша С. Милојевића, чувеног писца и официра, чији записи о покретању српских добровољаца и устаника почињу већ за два дана (3. јуна).
Ови људи нису крварили и водили државне послове да бисмо ми данас о њима ћутали. Време је да вратимо ове датуме тамо где припадају – у центар нашег народног поноса.
Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све