Прећутани дани српске независности (1. јун – 30. јун 1876. године по с.к.) Трка са временом и лошим оружјем – Четири дана која су покренула Србију (3. јун – 6. јун / 15. јун – 18. јун)

 


Како је изгледао пакао војне логистике пре 150 година?

Да ли сте се икада запитали колико је рада, непреспаваних ноћи и организационог очаја потребно да би се једна држава покренула у рат за независност? Док уџбеници прескачу ове ситне дане и одмах прелазе на велике битке, дневник генерала Ранка Алимпића нам открива шта се дешавало иза затворених врата војне канцеларије од 3. до 6. јуна (по старом календару).
Ово су четири дана грозничаве припреме и борбе са оскудицом:
3. јун: „Радих на бољем устројству добровољачких чета, на бржем раду у свему за мобилизацију.“
Свестан да му је Београд распарчао регуларну војску, генерал се већ трећег дана окреће добровољцима. Они постају његова ударна игла на Дрини, и он убрзано покушава да од народа направи функционалне војне чете.
4. јун: „Радих на спреми оружја; - ово је разноврстно, а у опште све лоше, осим оног на рукама I класе народне војске - и осталих потреба; тражих их од министра војног, да ми дођу.“
Ово је сурова истина коју вам нико не прича: Србија је у рат за коначно ослобођење кренула са лошим и разноврсним наоружањем. Замислите логистички кошмар у коме сваки батаљон носи другачији тип пушке, за које треба набавити различиту муницију! Једино је Прва класа имала пристојно оружје, док су остали кубурили са застарелим пушкама. Генерал у паници пише министру и моли за опрему.
5. јун: „Продужих у пословима на свему; у канцеларији по цео дан.“
Рад без престанка. Сваки детаљ мора бити прорачунат, сваки магацин прегледан. Србија нема професионалну војску, већ наоружани народ који тек треба окупити и прехранити.
6. јун: „У вече добих налог за мобилизацију и концентрацију. Те ноћи радих сву ноћ; у 11 1/2 сат по поноћи испратих наредбу да се војска 10. Јуна скупи на бригадна зборна места, - ради мобилизације.“
И коначно – преломни тренутак! У ноћи 6. јуна стиже дуго чекано, званично наређење из Београда. Мобилни апарат Србије је покренут. Генерал Алимпић не спава. У пола два ујутру, под светлошћу свеће, потписује и шаље наређења на терен: сви војници морају се скупити 10. јуна на зборним местима.
Баш ови дани, испуњени прашином, лошим пушкама и непреспаваним ноћима једног генерала, исклесали су независност коју данас живимо. Да није било ове даноноћне трке са временом, објава рата крајем месеца била би само мртво слово на папиру.
А док генерал Алимпић исписује ове наредбе и шаље их јахачима на терен, у истим овим данима покреће се и срце српског добровољачког покрета под вођством Милоша С. Милојевића.

Аутори: ИА/АИ

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Слепо обожавање туђих лажи: Зашто српски академици више верују окупаторима него свом народу?

Слика
  Када данас отворите званичне школске уџбенике историје, дочекаће вас већ добро позната, догматска матрица. У њима пише да су Срби на Балкан дошли као безлична, дивља маса у 7. веку, и то по одобрењу Грка. Ако питате наше професоре и академике одакле им та тврдња, они ће као по команди изговорити: „Тако каже византијски цар Константин VII Порфирогенит.” Време је да скинемо рукавице и погледамо истину у очи кроз култне „Одломке историје Срба” Милоша С. Милојевића . Милојевић је био први српски истраживач који је отворено демаскирао овај комплекс ниже вредности наше елите. Он је хируршки прецизно лоцирао највећу болест српских кабинетских историчара — слепо клањање странцима и потпуно игнорисање сопственог народног бића: Оригинални цитат: „За нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и дрожимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила ...
Прикажи све

Језичка археологија Српског Тропоља: Како су јаничари нападали Косово – на чистом српском језику?

Слика
  Док нас дежурни чувари берлинско-бечке догме на друштвеним мрежама панично засипају страним документима, покушавајући да наше постојање закључају у вештачке границе 7. века, жива реч са терена их демантује на сваком кораку. Након што смо разоткрили геометријски код винчанске културе на пиротском ћилиму, време је да отворимо кључне странице Треће књиге „Песама и обичаја укупног народа српског” Милоша С. Милојевића . Овај материјал доноси доказе српске језичке археологије које је кабинетска елита, по налогу Беча, морала хитно да гурне у заборав. Српско име и српски ритам под султановим барјаком Замислите сцену коју Милојевић записује у околини српске светиње Грачанице: долази бесна јаничарска војска, урнебес туђинских бубњева, гочева и таламбаса пара уши, а народ се у страху крије у мале, дрвене манастирске ћелије. Жене утишавају малу децу да не плачу, док проклетим Косовом језде силни потурчењаци на хатовима, пуцајући из карабина и кубура. А онда, усред тог терора, из грла тих ист...
Прикажи све

Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

Слика
  Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали да су султанови јаничари на Косову користили изворни српски код [1], а српски манастири врвели од световне писмености, време је да погледамо у само срце београдске завере тишине. Пре него што разобличимо кухињу бечког професора Ватрослава Јагића [1], морамо разумети брутални сукоб унутар српске елите 19. века. То је био судар два концепта: концепта слободе и концепта кабинетског кукавичлука. У свом капиталном одбрамбеном делу „Одговор на измишљотине” , Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан запис о разлици између себе и свог „поштованог друга”, тадашњег првог пера званичне науке, Стојана Новаковића [1]. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје. 1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу? Милојевић отворено демаскира како његов пријатељ Новаковић кроји историју и књижевност српског народа [1]. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако...
Прикажи све