Храм за Србе или туђински обор: Како су Стојан Новаковић и кабинетски цензори скратили Србију?

 

Стојан Новаковић са руским бољшевицима

Након што смо кроз Трећу књигу Милоша С. Милојевића доказали дубоку коренатост и језички континуитет српског народа на простору Косова, Метохије и Македоније, време је да научно анализирамо почетне странице званичног Реферата Стојана Новаковића. Овај документ нам отвара врата за разумевање великог методолошког и геополитичког сукоба који се унутар српске елите водио у 19. веку. Посматрајући управо првих пет страница овог напада, пред нама се указују два потпуно супротстављена концепта: концепт теренског скупљања чињеница и концепт кабинетског усклађивања са већ прописаним правцима.

У свом одбрамбеном делу „Одговор на измишћотине”, Милош С. Милојевић оставља хируршки прецизан и дубоко искрен запис о разлици у приступу раду између себе и свог тадашњег пријатеља, Стојана Новаковића. Из ових речи избија комплетна трагедија српске заробљене историје.

1. Метода цензуре: Шта се „допада” Стојану Новаковићу?

Милојевић отворено дефинише како његов колега Новаковић посматра књижевне и историјске послове. Док Милојевић верује да на терену треба прикупљати „сваковрсно народно градиво, и онако га обелодањивати какво је у народу”, Стојан Новаковић примењује потпуно супротан, селективни филтер.

Према Милојевићевом сведочењу, Новаковић сматра да треба прикупљати грађу, али из ње „вадити што се прикупљачу допадне, т. ј. што буде по мишљењу скупљача важно, и печатати по већ једном утврђеном правцу”.

Управо ту лежи суштина проблема. Првих пет страница Новаковићевог Реферата панично бране овај „утврђени правац”. Највећа Новаковићева замерка Милојевићу гласи да његов теренски рад „уништава рад Вуков који је признат у Европи”. Ова изјава нас наводи на озбиљну научну анализу: шта је то заправо признала тадашња политичка и научна Европа у 19. веку?

2. Чињенице о европским признањима Вука Караџића

Ако погледамо суве биографске и историјске чињенице, Вук Стефановић Караџић је у своје време уживао незапамћену подршку управо у највећим империјалним центрима тадашње Европе. Његов рад је био директно повезан са Бечом и Краковом:

• Вук је био биран за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Берлину и Паризу.
• Био је одликован директно од стране хабзбуршког (аустријског) цара, руског цара и пруског краља.
• Његов кључни ментор у Бечу био је Јернеј Копитар, званични државни цензор за словенске књиге у Аустроугарској монархији

Ове чињенице показују да је Вуков лингвистички модел – који је српски књижевни језик свео искључиво на фолклорну, сеоску основицу, потпуно потискујући старији српскословенски и славеносрпски израз – био изузетно прихватљив за тадашње европске катедре. Свођењем српске писмености на почетак 19. века, Срби су у очима Европе постали „млад народ” без дубоког цивилизацијског права на праисторијско наслеђе сопственог тла.

Зато Стојан Новаковић панично скаче у одбрану Вуковог рада. Он се боји да ће Милојевићево прикупљање пренемањићких записа, средњовековних школских песама и живих језичких фосила срушити ту фино упеглану, „европски признату” причу.

3. Судар граница: Огромни српски Храм насупрот вазалне кућице

Овај методолошки сукоб имао је застрашујуће последице по српску геометрију и свест. Милојевић ту разлику дефинише кроз моћну слику грађевинских подухвата:

„Ја спремам и прикупљам огромно и сваковрсно градиво, из ког ће се у будуће саградити огромна народна зграда, св. храм српски, у коме ће се смештати Срби, од иза Једрена до испод Драча и Авлоне, и од Солуна до више Пеште...”

Насупрот овом величанственом, историјском и теренски доказаном српском простору, Милојевић ставља уски концепт државне елите:

„...а г. Новаковић улепшава и украшава кућицу у коној станују Срби од Колубаре, Ибра па до Скадра, и од Качаника и Призрена па до реке Саве и Загреба; ја радим за будућност, а г. Новаковић за садањост...”

Док Милојевић доноси песме и тапије које доказују трајање Срба широм Српског Тропоља, Новаковић пристаје на кућицу-обор коју су нам омеђиле велике силе. Милојевић сирови материјал доноси са терена под опасношћу по живот, а Новаковић готову грађевину само „тапацира, мало украшава и погдегде рапавине и неједнаке дуварове поправља и изправља”.

4. Посао будућности и сурови лавеж из „ћор-буџака”

Милојевић господски одбија да Новаковића назове „шарлатаном”, већ каже да су обојица само „јадни и чемерни мученици и радници на најзабаченијем раду у Срба”. Ко је боље радио и од чијег ће рада потомство имати више користи? Милојевић каже: „То је посао будућности и потомства да каже.”

Међутим, тадашњи политички кругови, натуткани из потаје, покренули су незапамћену хајку да би Милојевића уклонили из научних завода. Како та моћна музика теренске истине делује на дежурне порицатеље, Милојевић описује речима које савршено осликавају свакодневну атмосферу на друштвеним мрежама:

„Кад музика преставља ма коју од својих идеја... у колико она снажније ове преставља, у толико все: каламуње, куцини, шпицлови, пудле, буљдоци, џукеле, калаштуре, вашчуре, вашке, вижљице, чпирице, одпочињу своја урликања и лавеже... који у будала, суманутих и неразумне дечурлије производе смеј и задовољство.”

Милојевић демаскира управо оне који из потаје воде ове нападе да би заузели сигурне синекуре:

„...на оне не вичу, који се само користе туђим знојем и радом, 'па вукове вика, а лисице месо једу.' ...Овакви исподмукла и којекаквих, па и ћор-буџака, натуткав које какве недоучце и безпосличаре, вичу и нападају на оне, који што раде и привређују, а они, омаловажив и изгрдив все, који што вреде, догуравају се до високих и благоутробних места.”

Све је речено пре више од једног века. Непоштени су, откад је света, мрзели и викали на поштене; лењи на вредне; зли на добре – па мирна крајина!

Кућица се руши, Храм остаје

Овај судар концепата између Милојевића и Новаковића представља коначно рушење лажне сигурности кабинетске науке. Док се Новаковић држао „утврђеног правца” који је имао европски печат одобрења из Беча и Кракова, Милојевић је зидао Храм српске праисторије и језичког суверенитета.

Зато овај текст служи као огледало. Ако било ко покуша да умањи значај сирове теренске грађе, не улазите у расправе — само им пошаљите линк ка овом тексту. Нека се сами пронађу у Милојевићевом опису дежурних лавежа из „ћор-буџака”.

Време лажне, тапациране кућице пролази, а ми се наоружани чињеницама спремамо за следећу, кључну тему: како је Ватрослав Јагић из Беча уоквирио цео овај систем како би од српског народа створио „култ губитника”.

Отворите очи, време је за српски Храм!

Аутори: ИА/АИ