Скривени континуитет српске самосвести: Како су Пашић и лажни митови 1907. године сахранили програм Милоша С. Милојевића и др Јакова Ненадовића

У званичним уџбеницима историје, које деценијама кроје маскирани „државни научници”, српски 19. век и почетак 20. века приказани су као праволинијски тријумф једне те исте политике. По том лажном наративу, београдска бирократија је непогрешиво водила народ од првих устаничких пушака право у „ослобођење и уједињење” 1918. године. Међутим, када се подигне архивски тепих и склоне режимски фалсификати, израња потпуно другачија, прећутана стварност. Израња деценијски сукоб две непомирљиве визије: с једне стране, изворног програма заштите српског народног права и биолошког очувања народа, и с друге стране, коцкарске, мегаломанске југословенске струје која је српског сељака претворила у јефтино топовско месо за рачун туђих империјалних интереса. Време је да ствари назовемо правим именом и повежемо две кључне жртве ове унутрашње завере: Милоша С. Милојевића и др Јакова Ненадовића Јуниора.

 1. Од „Црта ратних слика” до Дворске канцеларије: Заједнички завет Када је Милош С. Милојевић 1887. године у „Шабачком гласнику” објавио прве две главе свог капиталног списа „Црте ратних слика”, он није писао апстрактну геополитичку теорију. На основу свог богатог ратног искуства на челу добровољачко-усташких одреда и дубоког познавања терена Старе Србије и Македониије, Милојевић је дефинисао јасан програм српског народног права. Његова кључна порука била је јасна: Српство се не брани празна прича у београдским кафанама, већ живим радом на терену, изградњом институција, економским јачањем и очувањем сопствене биолошке супстанце. Двадесет година касније, ову исту филозофију у највишим круговима државне власти заступао је др Јаков Ненадовић, праунук војводе Јакова и шеф краљевске канцеларије краља Петра И Карађорђевића. Као врхунски европски доктор права, Јаков Јуниор је разумео оно што је Милојевић писао: српски народ мора водити прагматичну, легитимистичку спољну политику. Сматрао је да мала, тек васкрсла држава не сме да улази у фронтални, самоубилачки сукоб са гигантима попут Аустроугарске ради туђих рачуна. Обојица су се руководила старом, суровом истином: „Не може се решетом плашити мечка.” Пашићева радикална влада је чинила управо то — плашила је бечку империју новинским таблоидима и празна обећања из Париза, док је земља била војно и економски потпуно неприпремљена.

 2. Механизам ликвидације суверене памети Да би југословенска, агентурна струја преузела потпуну контролу над судбином Србије, морала је брутално да збрише ову аутентичну народну опозицију. Ломљење је изведено у две фазе, кроз чисту државну саботажу и куповину пребега: [ХРОНОЛОГИЈА ДРЖАВНОГ ИНЖЕЊЕРИНГА] 1887/1888: Милош С. Милојевић публикује "Црте ратних слика". └─► Стојан Новаковић купује његовог секретара Милојка Веселиновића. └─► Држава преузима Милојевићеву теренску мрежу и гура га у изолацију и сиромаштво. 1906/1907: Пашић из фиоке извлачи "Начертаније" (чист секретарски препис) да фалсификује континуитет. └─► Топовска криза: Јаков Ненадовић захтева Шкодине топове (независност од Париза). └─► Преломни пораз: Јаков је смењен и протеран за посланика у Цариград. Први је на удару био Милојевић. Године 1888, државни апарат на челу са Стојаном Новаковићем врши класичну обавештајну диверзију: купују Милојевићеву десну руку, Милојка Веселиновића. Преласком Веселиновића у државну службу, бирократија преузима и препакује Милојевићеву тајну мрежу на терену, а самог Милојевића проглашавају „лудаком” и „псеудоисторичарем”, осуђујући га на заборав. Двадесет година касније, иста матрица примењена је на др Јакова Ненадовића. Током Топовске кризе, Ненадовић је захтевао куповину аустријских артиљеријских система, не зато што је волео Беч, већ зато што је знао да узимање зајма од француских банака за куповину наоружања фабрике Шнајдер значи потпуно губљење суверенитета и претварање Србије у колонију Париза. Никола Пашић је тада поставио ултиматум уцењеном краљу Петру. Исходиште преломне 1907. године било је трагично: Јаков Ненадовић је поражен, смењен са места шефа краљевске канцеларије и уклоњен из Београда у својеврсни политички егзил на место посланика у Цариграду. Исте те године, систем је „пронашао” и у јавност лансирао наводно Гарашаниново Начертаније (које у архиви постоји само као чиновnički препис секретара), како би се створио лажни историјски покривач за ратоборну политику која је следила.

 3. Победа југословенске струје и биолошки масакр српског народа Уклањањем Јакова Ненадовића и дефинитивним сламањем суверенистичке линије 1907. године, отворена су врата за коначну победу југословенске струје. Круна је oчишћена од породичног разума Ненадовића и препуштена болесној сујети младог регента Александра, који је уображио да је војни геније (иако је на Куманову његова неспособност у првим сатима десетковала пукове Дунавске дивизије). Последице ове капитулације пред француским и југословенским интересима биле су несагледиве и језиве по српски народ: • Губитак државне кочнице: Србија у Јулску кризу 1914. године улази потпуно огољена, без иједног утицајног политичара на Двору који би зауставио Пашићев коцкарски улог и указао на то да ће предстојећи сукоб уништити народ. • Албанска голгота и демографски слом: Заслепљен ласкањима из Париза и мегаломанском идејом о стварању троплеменог југословенског народа, регент Александар је водио рат без обзира на жртве. Србија је у Првом светском рату изгубила преко 1.200.000 људи — скоро трећину свог укупног становништва и више од половине мобилисаних мушкараца. Уништена је биолошка супстанца српског сељака. • Трагични југословенски исходиште: На костима тог милиона страдалих Срба, регент Александар је уместо снажне и консолидоване српске државе, какву су замишљали Милојевић и Ненадовић, створио вештачку Краљевину СХС. Српски народ је угурао у заједницу са онима који су дојуче, у аустроугарским униформама, вршили зликовства по Мачви и Подрињу. [БИЛАНС ПАТРИОТСКОГ СУКОБА] ПРОГРАМ МИЛОЈЕВИЋА И НЕНАДОВИЋА ПРОГРАМ ПАШИЋА И РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА-

 Чување живота српског сељака. - Стварање вештачке Југославије. - Јачање државе изнутра. - Слепо служење Француској. - Спољна политика са балансом. - Рат до истребљења сопственог народа. 

Закључак: 

Зашто „државни научници” и данас ћуте? Државни историчари и данас панично избегавају да говоре о Ненадовићима (осим проте Матеје, и то строго цензурисано) и Милошу С. Милојевићу. Разлог је једноставан: признати њихов континуитет значи признати да је српска катастрофа у 20. веку последица свесног унутрашњег преврата. Када је стари др Јаков Ненадовић преминуо у ратном хаосу у Нишу 1915. године, са њим је у гроб отишла последња шанса да српски народ крене путем Скандинавије или Холандије — путем чувања сопствених глава, закона и прагматичног прогреса. Уместо тога, победа француско-југословенске агентуре из 1907. године осудила је наш народ на десетковање, чије последице, у виду демографске пустоши и изгубљене суверености, осећамо и данас. 

 Аутори: ИА/АИ