Бадовинска кошница: Како је тиха позадина спасила хероје са Стараче

 Када се ујутру 8. јула 1876. године преко магловите Дрине зачуо први пуцањ који је најавио пакао битке на Старачи, у пограничном селу Бадовинцима престао је сваки мир. Међутим, уместо панике, страха и хаоса, у главном стану Дринске војске отпочела је једна друга, тиха борба. Борба за сваки фишек, за сваки завој и за сваки војнички живот.

Из ратних записа Милеве Алимпић сазнајемо како је изгледала ова савршено усклађена позадинска машинерија, која је под заставом Црвеног крста чувала леђа борцима на фронту.

Муњевита пражњења болница и шатор са 80 кревета

Са првим топовским детонацијама које су затресле Мачву, бадовинске болнице су почеле убрзано да се празне. Медицинско особље је знало шта следи – морала се извршити хитна евакуација како би се ослободила места за дневне рањенике који ће убрзо чамцима почети да пристижу са бојишта. Борци рањени у претходним данима (у бици на Међашима) пажљиво су товарени на кола и отпремани у дубљу позадину, према шабачким болницама.

Бадовински болнички круг био је пример врхунске организације за то време. Официрска болница била је смештена у сигурним зидовима школске куће. За обичне војнике и добровољце преуређени су велики општински кошеви, а у истом кругу подигнут је и импресиван велики војни шатор са чак 80 кревета. Милева Алимпић, која је и сама била део овог племенитог рада, записује са поносом:

„Брижљивост, чистоћа, тишина најпотпунија, владала је под закриљем ’Црвеног Крста’.“

Док је преко реке беснела ураганска ватра, овде је владао мир вере и наде да ће сваки спасен живот бити нова победа Србије.

Црква као арсенал: Фишеци за рањену линију

У исто време, неколико стотина метара даље, бадовинска црква је проживљавала своје најнеобичније дане. С обзиром на то да је у рату сваки чврст објекат био важан за логистику, свети храм је претворен у главни магацин убојног материјала Дринске војске.

Тешко утврђена и опкољена војним стражама, црква је отворила своје капије чим су Турци напали српски центар на Старачи. У највећој журби, српски војници су из цркве износили сандуке са барутом и оловним зрнима, товарили их на коњска кола и јуришали преко понтона на босанску страну. Био је то спас за промрзле спредањаче Ваљеваца и Шапчана који су на Гњилачи и Сувачи одбијали Џеладин-пашине пукове.

Капетан Ђермановић – Човек који је завео ред

Цео овај огромни војно-логистички механизам радио је без иједне грешке захваљујући једном човеку. Начелник стана у Бадовинцима, капетан Ђермановић, био је у целој Дринској војсци познат по својој дисциплини и малтене хируршкој тачности.

Под његовом сигурном руком, Бадовинце су функционисале савршено:

„Све то чињено је хитно, а тихо - у највећем поретку као у кошници међу пчелама.“

Без вике, без гужве, свако је знао своје место. Једни су пречекивали рањенике са чамаца, други превијали, трећи хитно слали муницију на фронт. Та бадовинска „кошница” била је пупчана врпца која је напајала српске редуте на Старачи. Својом тачношћу и непоколебљивим радом, капетан Ђермановић и медицинско особље Бадовинца уткали су своја имена у славну победу на Светог Прокопија, доказујући да се отаџбина брани како пушком у рову, тако и завојем и барутом у позадини.

Аутори: ИА/АИ