ШТА ЈЕ ИЗОСТАВЉЕНО У ИЗВЕШТАЈУ НЕЗАВИСНЕ МЕЂУНАРОДНЕ КОМИСИЈЕ?
Сам Закључак извештаја погрешно лоцира догађаје "Сребреничка регија". У тексту дефинише шта сматрају под "Сребреничка регија", подручје Бирач и Средње Подриње."Регија Бирач обухвата територије општина Зворник, Осмаци, Шековићи, Власеница, Милићи, Братунац и Сребреница." Сребреничка регија може бити град и општина Сребреница. Да су хтели бити прецизни у место "Сребреничка регија" требали су употребљавати "Бирач" или "Средње Подриње".
На страници 938 у Закључцима пише:
"Из засједе у селу Поточари, под командом Насера Орића, једна група муслиманских војника 20. априла убила је пет припадника ЈНА. Тих дана цивилиних жртава било је и међу Србима и међу Муслиманима у Сребреници."
Није тачно да су убијени "пет припадника ЈНА", већ добровољци које је из Србије у Сребреницу довео Миодраг Јокић Жмиро, шурак Миливоја Иванишевића.
Страница 938 у 939:
"Током маја, јуна и јула 1992. године још увијек нису постојали јасно дефинисани фронтови између зараћених страна, те из тог разлога долази до већих страдања цивилног становништва и са једне и са друге стране.
"Могло би се рећи да су поједина села била утврђене тачке које су се браниле, углавном властитим средствима, тј сеоским стражама, наоружаним углавном пјешадијским оружјем, док су путне комуникације припадале оној војној сили која се у том тренутку њом кретала.
У овом периоду страдали су српски цивили и сеоске страже у селима Међа (убијено је њих седам, а 10 их је одведено у заробљеништво), Жутица (осам), Рупово Брдо (осам), Лозница (10), Ратковићи (18), Брежани (19), Крњићи (18), Загони (14), Залазје (45)."
Комисија констатује: " нису постојали јасно дефинисани фронтови између зараћених страна", што је тачно. Међутим, упорно се прећуткује да су поједини у Братунцу залагали напуштање српских насеља и стварање фронта према муслиманима. Највећи противник напуштања српских насеља био је Миодраг Јокић - Жмиро и генерал Миленко Живановић, обећавајући Србима да ће "послати муслиманима "крмаче" (мислио је на касетне авио бомбе)". Резултат његових "крмача" види се по броју српских жртава у Брежанима и Залазју.
У Извештају нема да су у нападима на српска насеља поред муџахедина учествовали жене и деца. Најстрашнији пример страдање муслиманских жена и деце десио се 8. јуна 1992. године, приликом напада на Залазје. Муслиманска деца ушла су у минско поље од кога су нека повређена. Прича мој пок. Бата Веља да страшнији призор у животу није доживео. Деца вриште јер су повређена, а жене из немоћи да помогну деци. Више о 8. јуна 1992. године:
https://ivoandric55.blogspot.com/2021/06/8-1992.html
Страница 940:
"У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре."
Овде комисија не наводи најбитнији догађај у току рата на подручју општине Сребренице. 16. јануара 1993. године муџахедини извршили су терористички напад на територију суседни државе Републике Србије. Од 16. јануара 1993. године, све муслиманске снаге са општине Сребренице су терористи. Овакав превид Комисије доводи у питање њене искрене намере да се дође до истине.
У Сребреничкој регији, зони одговорности 3. батаљона Братуначке бригаде и Самосталног пешадијског батаљона Скелани није било у току рата од 1992 - 1995. године, ратног злочина.
Аутор текста: Иво М. Андрић
Коментари
Постави коментар