ХАШКИ СУД ПРЕСУДИО ДА ЈЕ НАСЕР ОРИЋ ПОЛИЦИЈСКИ КОКОШАР
"U optužnici je u opštim crtama navedeno da je sve vrijeme na koje se odnose optužbe u optužnici, na osnovu svog položaja i ovlaštenja komandanta, Naser Orić komandovao svim jedinicama koje su djelovale u njegovoj zoni odgovornosti. To se odnosilo na sve jedinice koje su učestvovale u borbenim dejstvima u opštinama Srebrenica i Bratunac, a naročito u borbama u Ratkovićima 21. i 27. juna 1992., u Ježestici 8. augusta 1992., Fakovićima 5. oktobra 1992., u Bjelovcu od 14. do 19. decembra 1992. i u Kravici 7. i 8. januara 1993., te na sve jedinice, uključujući jedinice vojne policije, koje su učestvovale u privođenju i zatvaranju lica srpske nacionalnosti u Srebrenici.
Prema optužnici, Naser Orić je pokazao da je imao i de jure i de facto komandu i kontrolu u pogledu vojnih pitanja i da je imao efektivnu kontrolu nad svojim podređenima."
Хашки суд доноси првостепену пресуду о отуђивању стоке - кокошака:
"Pretresno vijeće je konstatovalo da nema dokaza da je otuđivanje stoke bilo nesrazmjerno niti da su direktni počinioci otuđivanja stoke sami izazvali takvu humanitarnu situaciju, već da su ta djela bila neophodna za preživljavanje srebreničkog stanovništva. Pretresno je vijeće, prema tome, smatralo da optužba nije pružila dokaze koji bi mogli biti osnova za osudu za zločin pljačke javne ili privatne imovine, i stoga, oslobodilo je Nasera Orića krivice po tačkama 4 i 6 druge izmijenjene optužnice."
За убиства и злостављање српских цивила суд прихвата тврдњу Насера Орића да ништа не зна о њиховој судбини и пресуђује да за злочине су одговорни Мирзет Халиловић и Атиф Крџић:
"Od samog trenutka zatočenja zatvorenika, vojna policija u Srebrenici preuzela je sve dužnosti i odgovornosti po međunarodnom pravu koje se odnosi na postupanje sa zatvorenicima u vrijeme sukoba. Dokazi su pokazali da Mirzet Halilović, koji je bio komandir vojne policije do 22. novembra 1992., nije vršio odgovarajući nadzor nad zatočeničkim objektom ni nad aktivnostima stražara dok su oni obavljali svoje dužnosti. Naprotiv, Mirzet Halilović je čak doprinio okrutnom postupanju sa srpskim zatočenicima. Stanje zatočenika se nije poboljšalo kada je Mirzeta Halilovića zamijenio Atif Krdzić 22. novembra 1992. Nijedna osoba ni dokument ne ukazuju na njegovo prisustvo u bilo kojoj od dvije zgrade u kojima su zatvorenici držani i, dok je on bio na položaju komandira, nastavilo se sa ubistvima i okrutnim postupanjem. Pretresno vijeće je zaključilo da je vojna policija u Srebrenici, putem komandira Mirzeta Halilovića i Atifa Krdžića, krivično odgovorna za povrede nanijete žrtvama.
Pretresno vijeće je takoĊe zakljuĉilo da je Naser Orić imao efektivnu kontrolu nad vojnom policijom tek poĉevši od 22. novembra 1992. Prije tog datuma, nema dokaza kako su i da li su uopšte Štab Oruţanih snaga Srebrenica i optuţeni imali efektivnu kontrolu nad vojnom policijom. No, jasno je da je u oktobru i novembru 1992., na primjer, bilo pokušaja da se vojna policija prestrukturira i poboljša. Primjer toga je postavljanje Atifa Krdţića na mjesto Mirzeta Halilovića. Novi komandir vojne policije je bio odgovoran Osmanu Osmanoviću, naĉelniku Štaba Oruţanih snaga Srebrenice, koji je bio podreĊen Naseru Oriću."
Претресно веће Хашког суда констатује да Насер Орић није био командант војних снага у Сребреници него вођа кокошара из Поточара:
"Međutim, dok je Pretresno vijeće konstatovalo da je Naser Orić imao efektivnu kontrolu nad vlastitom borbenom grupom iz Potočara, sela koje se nalazi približno 4 kilometra sjeveroistočno od Srebrenice, Pretresno vijeće nije raspolagalo s dovoljno dokaza da se utvrdi da je on stvarno imao efektivnu kontrolu nad različitim grupama boraca koje su učestvovale u tim napadima. Nije bilo organizovane vojske s komandnom strukturom koja u cijelosti funkcioniše, već su postojale lokalne grupe koje su ostale relativno nezavisne i dobrovoljačke i masa civila prisutnih u svakom napadu. Prema tome, Pretresno vijeće je došlo do zaključka da u odnosu na sva četiri napada koja je razmatralo, Naser Orić ne može snositi krivičnu odgovornost za svoje podređene za bezobzirno razaranje gradova, naselja ili sela koje nije opravdano vojnom nuždom."
Жалбено веће Хашког суда закључује:
"Žalbeno vijeće je naglasilo da ono, baš kao ni Pretresno vijeće, nema nikakve sumnje da su nad Srbima zatočenim u Srebrenici, u srebreniĉkoj policijskoj stanici i zgradi između septembra 1992. i marta 1993. počinjeni teški zloĉini. Isto tako, ni obrana nije osporila da su nad srpskim zatočenicima počinjeni zločini. Međutim, dokaz da su se zloĉini dogodili nije dovoljan da bi se neka osoba mogla proglasiti krivom za te zloĉine."
У место закључка да додам: Мирзет Халиловић и Атиф Крџић воде се као жртве геноцида, сахрањени су у Поточарима.
Извор: https://www.icty.org/bcs/case/oric
Аутор текста: Иво М. Андрић
Коментари
Постави коментар