О ЦРКВЕНОМ СЛОВУ "Ѣ"

Пише југословен Стојан Новаковић са својим шураком Миланом Кујунџићем  у Гласнику СУД, књига 38, 1873. године, Реферат о збирци "Седам стотина и четрдесет разних обредних песама са 2450 речи из Праве (Старе) Србије Милоша С. Миојевића", пет година од како је кнежевина Србија увела грађанско писмо Вука Караџића као званично писмо, на страници 332: 

"Саставивши један цео појам о српском језику Вук Караџић је нашао у том језику три главна дијалекта; јужни, источни и западни. Г. Милојевић, који нигде не војује против Вука, увек ради као да њега није било, пролази мимо њега, као да он није звезда праве величине, него некакав астероид у мрачној пучини. Тако он не спомињући ништа Вука, дели српски језик на пет дијалеката: 

1. Ѣ = е; 2. Ѣ = и; 3. Ѣ = ије; 4. Ѣ = је; 5. Ѣ = ја.

Први он зове: Дунавско Искарско Струмнички; други Санско-унско-јадавским, трећи: Босанско-Миљашким; четврти: Бојанско-лимско-цетињски; пети: Држиловско-костурски."

1818. године објављује Вук Караџић у Бечу, Српски рјечник, на страници XVI, о српском дијалекту:

"Ја сам овђе Српски језик раздијелио на три нарјечија (као што је сам по себи раздијељен), т.ј. ЕРЦЕГОВАЧКО, којим говоре сви Србљи, који живе по Ерцеговини, по Босни (како Грчког, тако и Турског закона) по Црној гори, по Далмацији, по Рвашкој и по Србији озго до Мачве, до Ваљева и до Карановца;  РЕСАВСКО, којим говоре Србљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, на наији Параћинској, по Црној ријеци и по крјини Неготинској; и Сремачко, којим говоре Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Саве и око Дунава (до Мораве).

Највећа је (и готово једина) разлика између ово нарјечија у изговарању слова Ѣ, ..."

1902. године, југословен Стојан Новаковић саставио и објавио "Српска граматика", на страници 30 пише о Ѣ:

"54. У старинскоме се језику, даље, налазио самогласник Ѣ, који се изговарао каткад као ја, а понајвише као помешано е и и у многим речима у којима се сад Срби деле на три говора. Срби, на прилику, сад говоре једни лепо, други лијепо. трећи липо; једни дете, други дијете, трећи дите; једни сено, други сијено трећи сино; једни вера други вјера, трећи вира. Некада је у тим речима свуда било ѣ на место онога е-ије, је-и, и онда су се те речи писале, лѣпо, дѣте, сѣно, вѣра. А данас се по тим разликама Срби деле на три главна говора: 1. источни, у ком је место ѣ-е; 2. јужни, у ком је место  ѣ-ије или је; 3. западни, у ком је место ѣ-и."

Из лекције за осми разред: https://www.shtreber.com/dijalekti-srpskog-jezika

"Срби који живе у различитим деловима наших крајева, Србији, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини, сви причају истим језиком, али са већим или мањим разликама, у говорима одређеног краја. Ти говори називају се дијалекти српског језика."

Из Википедије Ѣ:

Замена у јужнословенским језицима

У јужнословенским језицима и њиховим дијалектима постоји више варијанти замене овог слова у изговору и писању:

е - српска екавица, македонски језик, словеначки језик, неки дијалекти хрватског језика, као и западно бугарски говори

је и ије - српска ијекавица и хрватски језик

и - српска икавица и неки дијалекти хрватског језика

Я (ја) или е (на пример: бял (бјал)- бели) - бугарски језик.

Југословен Стојан Новаковић оте од Срба дијалект ѣ-ја и створи Бугаре.

Аутор текста: Иво М. Андрић