30 ГОДИНА ОД ДЕБЛОКАДЕ КАСАРНИ У ХРВАТСКОЈ
По заповести биле су ми придодате друге јединице између којим и јединица ТО Глина. Позвао сам командира ТО Глина како би се упознао са структуром и јачином и одредио њихову употребу. ТО Глина чинили су искључиво Југословени (Срби) из Баније. Већ после првог сусрета са командиром ТО Глина закључио сам да од њих нема никакве помоћи и на њих не могу рачунати у борбеним дејствима. Из моје борбене заповести основним јединицама избацио сам их, тако да нису учествовали у борбеним дејствима у деблокади касарни.
По доласку у рејон распореда батаљона организовано је по основним јединицама припрема за борбена дејства и увежбавање борбених радњи. Са командирима основних јединица извиђали смо правце напада и разрађивали поступке јединица у разним ситуацијама. Поред наведених радњи извршио сам извиђање по дубини непријатељске територије. Закључио сам да испред нашег батаљона налазе се мале снаге усташа организовани у једној линији одбране без дубине. На основу прикупљених података дошао сам до закључка да не постоји било каква препрека која би довела у питање извршење задатка.
3. октобра покренута је на свим линијама напад према усташким јединицама. Лозничка и шабачка бригада у силовитом нападу разбила усташку одбрану и отворио се пут према Карловцу и Загребу. На правцу мог батаљона имао сам природну препреку реку Купу. По заповести прелаз преко Купе требала је обезбедити инжењерска јединица по нашем избијањем на реку Купу. По избијању на реку Купу известио сам команду бригаде где се налазим да је обезбеђено место прелаза и да чекам инжењерце. Из команде сам добио обавештење да су инжењерци кренули. Међутим исти никада нису стигли на реку Купу где сам их чекао.
6. октобра добио сам обавештење да су касарне у Загребу одблокиране и да је почело са извлачењем војника из њих. Тиме наше учешће у рату на територији Хрватске завршено. Међу војницима покренуто је питање: Колико ћемо бити на територији Хрватске? Добили смо усмени одговор до 16. октобра. Знајући са киме имамо посла тражили смо писмену потврду. Добили смо писмену наредбу о повлачењу за Србију, али југословенске струкруре у команди бригаде покушали су сакрити од нас наредбу. Најстрашније да су у сакривању наредбе учествовали југословени из Шапца. Тек на моју претњу да ћу одмах покренути војску за Шабац добили смо наредбу о повлачењу за Србију. Од тада почиње моја борба са југословенском структуром у ЈНА. Први сукоб долази да померим јединицу према реци Купи на правцу с. Небојана. Одбио сам да извршим усмено наређење југословенског потпуковника који ми је претио суђењем и затвором. Југословенске структуре у команди бригаде позвали су ме у команду бригаде, а у међувремену покренули две чете према селу Небојан. Када сам се вратио затекао сам расуло у јединици, бежанију припадника ТО Глина, мада сам забранио да буду у борбеном распореду батаљона. Питам команданта батаљона АВЛ које наредио напад на Небојан. Он ми одговори да нема ништа са напад на Небојан. Међутим по јединицама које су употребљене и те како је био умешан. Резултат југословена на стварању "српске крајине" четворица младих Срба тешко рањених.
Други сусрет са југословенским официрима десио се после напада на Небојан. Добијем позив да ме траже три пуковника. Одем до њих они се представе да су пензионери и дошли да помогну у одбрани српства. Лупетају пензионери југословенски официри све и свашта о српству, а поред мене моји командири основних јединица ни један није Србин православац, да изађемо са војском на реку Купу, како би поставили српске границе. Ја одбијем њихов предлог. Они побесне и крену са претњама да ће ме сменити са места помоћника командата, скинути чинове и слично. Ја им одговорим да могу одмах урадити, па да кренем за Шабац. Одоше они од куда су дошли. Приђе ми један од командира и каже за једног од пуковника да је био предавач на Академији највећи Југословен међу предавачима и да га је изненадила његова прича. Кажем моме командиру да су они дошли не због српства или југословенства већ да преко наше крви дошли до још привилегија.
9. октобра у заседи убијени су шабачки новинари Зоран Амиџић, Бора Петровић, Дејан Милићевић и Сретан Илић. Само две чињенице ћу навести да први који су наишли на погинуле новинаре припадници домаће ТО, који су испалили две "зоље" и пуцали из пешадијског оружја на месту догађаја, не знајући да су они, подигнем јединицу на борбену готовост. Када сам позвао капетана Рахманија како би добио извештај о стању у јединици, он ме извештава да су код њега припадници ТО који су дејствовали на месту убиства новинара. Друга, питао сам га шта ће они ту када нису у нашем борбеном распореду. Рахмани ми одговори да су ТО кренули на смену неке јединице. Кажем Рахманију када су кренули на смену зашто нису продужили даље већ се вратили. На то питање нисам добио одговор.
Поставља се питање да у свим случајевима где су жртве Срби из Србије поред усташа били укључени и југословени. Познато је да у оквиру ЈНА била дубоко укључена политичка партија Савез комуниста - Покрет за Југославију која је на територији Баније тесно сарађивала са високим функционером Савеза комуниста Хрватске Ђуром Бродарцем.
После неколико година од Југословена из Крајине постадоше Срби, побегоше са својих огњишта у Србију да нас у Србији уче шта је српство.
Аутор текста: Иво М. Андрић
Коментари
Постави коментар