МОЈА ИСКУСТВА У ПРАКТИЧНОМ РАДУ

Проучавајући лик и дело Милоша С. Милојевића схватио сам да је најбоље о свом раду написати своја искуства.  

Текст не пишем са намером да докажем своју памет већ како сам раније стечена знања спровео у дело, а што је од других оцењено као успешно. Да је тако било показују резултати: у јединицама којима сам непосредно командовао нисам имао ниједног погинулог или рањеног у борбеним дејствима. Својим највећим успехом сматрам што сам од резервног састава, који су чинили војници по ВЕС-у морнари, створио успешну пешадијску јединицу. Од 250 морнара, формирао сам две пешадијске чете које су обезбеђивале по фронту 2 километра, а дубини 1 километар, на равничарском терену. За два месеца са њима нисам имао ниједан инцидент који би нарушио борбени поредак.  

 

Септембра 1991. године извршена је мобилизација шабачке бригаде, а ја сам распоређен за заменика команданта пешадијског батаљона. Повољна околност била је да је костур батаљона чинио активни састав те је било лакше остварити командовање и руковођење. Одлазимо на Банију са задатком да ослободимо блокиране касарне у Загребу. Ни у једној заповести или документу који сам добио није било речи о томе да бранимо или стварамо некакву српску државу у Хрватској. Када сам добио рејон размештаја јединице, са командирима основних јединица обишао сам и израдио план размештаја и издао борбене задатке. По размештању јединица и успостављању редовног рада и живота, посебно сам посветио пажњу упознавању непријатеља и терена. Један од мојих задатака био је да извршим извиђање непријатеља по дубини. У ту сврху повео сам са собом два официра (ниједан није био Србин, а оба су касније пребегли код непријатеља). Када смо прошли њихову прву линију одбране, интересовала ме је њихова дубина. На моје изненађење они нису имали обезбеђење, а ни борбену организацију по дубини. На основу добијеног задатка и прикупљених података направио сам борбену заповест која је успешно спроведена у дело. После успешне артиљеријске припреме и само покретањем наших јединица, без испаљеног метка, непријатељ је напустио линију одбране и неконтролисано се повлачио. Како сам успоставио контакт ватром (артиљеријом) наставио сам да гоним непријатеља. Пошто сам непријатеља довео у безизлазну ситуацију, по задатку који сам добио од претпостављене команде било је замишљено да ми се пошаље специјализована јединица како бих наставио са нападом. Није дошла обећана јединица, по заповести сам зауставио напредовање и наредио да се пређе у одбрану. У овој операцији, где сам ушао 20 километара у дубину непријатеља, нисам имао губитака у људству и материјално-техничким средствима. 

 

Посебан изазов био је организација одбране у Барањи. Сам терен није погодан јер једна зона одговорности иде коритом реке Драве, а друга граничном линијом са Мађарском (са чије је територије деловао непријатељ), те не пружа довољну дубину за организацију одбране, а успешност зависи од моста на Дунаву (Батина). Како бих обезбедио довољну дубину одбране поставио сам три линије да ниједна наша јединица не буде угрожена уколико непријатељ нападне. У циљу одбране поред оружане ватре морао сам да користим покрет јединице како бих из почетне ситуације створио услове за заустављање непријатеља, а затим, са раније припремљених достигнутих линија, кренуо у контранапад. Колико је одбрана била успешна може се видети из податка да непријатељ никада није успео да оствари блиски контакт са нашим јединицама. Сваки покушај напада непријатеља осујећен је прецизном артиљеријском (минобацачком) ватром. 

 

Зашто сам ово написао? Доста ми је прича о некаквим херојским делима у којима су страдали многи недужни, не зато што је тако захтевала ситуација већ првенствено грешкама старешина. Сећам се случаја када ме је из суседне јединице звао командир и рекао да му је "пуко" војник и изашао на ничију земљи.  

Пита: ,,Шта да радим?” 

Ја: ,,Убиј га!” 

Он: ,,Зар да убијем свог војника?” 

Ја: ,,Имаш више могућности: једна је да га убијеш ти или они (непријатељ). Друга је да пошаљеш људе да га извуку, али одмах рачунај да ћеш поред њега имати још жртава. На теби је одлука.”

 

На крају се срећно завршило јер се војник сам вратио неповређен. 

Мојим војницима сам стално понављао: ,,Ко искочи из рова без мога наређења, а ја видим, лично ћу га убити.” 

 

У свом распореду нисам дозвољавао придодате јединице: добровољце, домаћи ТО и остале. Могли су деловати као посебне јединице, али да не угрожавају мој распоред. 

Аутор текста: Иво М. Андрић