МИРОСЛАВ ДЕРОЊИЋ - ЦРВЕНЕ БЕРЕТКЕ У БРАТУНЦУ 1992-1993. ГОДИНЕ

Пример како се ствара историја. Кроз своја дела Милош С. Милојевић указује да о истом догађају постоје различита виђења, а затим конструкцијом чињеница, представљали догађај према политичким приликама, као историјску истину.

Исти је случај са "догађајима у Сребреници". Највише причају и пишу неки који никакве везе немају са Сребреницом, стварајући своју истину. Пресуде у Хагу морале би бити најближе истини шта се дешавало у "Сребреници", али конструкцијом чињеница, од којих су многе лажне, добијена је потпуно лажна слика о догађајима у Сребреници.. Изјава Мирослава Дероњића за "суђење" Слободану Милошевићу у Хагу један је од образаца како се стварала слика о догађајима у и око Сребренице. Непосредно сам сарађивао са Дероњићем у јуну 1992. године, како би створили организовану војску. У Дероњићевој Изјави за период од 25. маја до 12. јула, многи су догађаји прескочени (прећутани), а били битни. Шта је прећутано више у документарном филму на коме се ради.

Ово је део Изјаве https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/proswitness/bcs/mil-wit-deronjic.htm од тачке 131-148:

1.     F. Crvene beretke u Bratuncu 1992-1993

2.     Negde u drugoj polovini aprila došao je jedan mladić u uniformi, njegovo ime je bilo Predrag Spasojević. Došao je sa Aleksandrom Tešićem koji je živeo u Ljuboviji, a radio u Bratuncu. Spasojević je imao ispod 30 godina i nosio je specijalnu uniformu - kombinezon koji je tada bio jako popularan. Predstavio se kao radnik Državne bezbednosti Srbije, DB-a Srbije. Sjećam se da mi je pokazao karticu. Ne bih vam mogao sada opisati tu karticu, ali bila je to kartica državne bezbednosti, DB-a. Kasnije sam saznao da je bio pripadnik Crvenih beretki. (Kaseta T000-2073, str. 43-44 engleskog transkripta).

3.     U junu je podignut kamp Crvenih beretki u Skelanima, i viđao sam ga češće tamo. Znao sam da je bio njihov radnik i, zapravo, instruktor Crvenih beretki. On mi je rekao da je njegov zadatak uglavnom bio da sarađuje sa policijom. Ja se dobro sećam kada mi je rekao da je priroda njegovog posla takva da je uglavnom radio sa policijom. Ja sam rekao: "Dobro." On je rekao da je već bio u policiji i da se sa njima dogovorio da im pomaže. (Kaseta T000-2073, str. 45 engleskog transkripta)

4.     Ja sam pratio malo njegov rad i mogu reći da je organizovao male grupe koje su trebale biti jezgro prvih paravojski u Bratuncu. Ja bih mogao reći da je on imao dobre kontakte i sa vojskom i sa armijom i mogao sam vidjeti da su ga i jedni i drugi poštovali. (Kaseta T000-2073, str. 45 engleskog transkripta)

5.     U junu 1992., možda je bio i juli, dobio sam informaciju da sam pozvan da sa komandantom Teritorijalne odbrane idem na sastanak sa Teritorijalnom odbranom u Bajinu Baštu. U obavijesti nije bilo informacije o čemu će se razgovarati na tom sastanku. Dotadašnji komandant Teritorijalne odbrane, Momir Nikolić je napustio dužnost i otišao u Srbiju. Znači, u to vreme mi nismo imali komandanta. Tako da je Dragan Trišić, koji je bio jedan od najeminentnijih ljudi u to vreme - a ja mislim da je on bio načelnik TO-a - otišao sa mnom na taj sastanak u Bajinu Baštu. Sastanak je održan u prostorijama TO-a u kancelariji gospodina Jelića. To je onaj isti Jelić kojeg sam ja pomenuo kada sam opisivao dobrovoljce koji su dolazili u Bajinu Baštu. Sastanku je prisustvovao gospodin Franko Simatović, poznat kao Frenki. To je bio prvi put da sam ga sreo. (Kaseta T000-2087, str. 9 engleskog transkripta).

6.     Znači, sastanku su prisustvovali delegacija iz Bratunca, koju smo činili ja i gospodin Trišić, i delegacija iz Zvornika, koju su činili Brano Grujić i Marko Pavlović, koji je bio komandant TO Zvornik. Ja znam da Marko Pavlović nije njegovo pravo ime, ali ne znam koje jeste. Također je bila delegacija iz Višegrada i verovatno neko ko je bio komandant višegradske brigade, ako je Višegrad imao brigadu u to vreme. A ime te osobe je bilo Vinko Pandurević. Sa njim je bio još jedan čovjek. Ja se ne sećam ko je to bio. Vjerovatno član civilnih struktura vlasti u Višegradu. Bila je još jedna delegacija iz Skelana. (Kaseta T000-2087, str. 9-10 engleskog transkripta)

7.     Gospodin Franko Simatović nam je rekao sledeće: Rekao nam je da je sastanak organizovan zbog aktivnosti koje treba da se izvrše u našim opštinama. Rekao nam je da on i mi treba da izvršimo ono što je dogovoreno na najvišim nivoima vojnih, političkih i državnih krugova Republike Srpske i Srbije. I rekao nam je u čemu se sastojao zadatak. Rekao nam je da u svim tim opštinama, koje sam nabrojao, treba da se uspostave centri za obuku vojnika, sa instruktorima koji bi dolazili iz srpske policije. Sećam se da mi je rekao tada da su to bile jedinice specijalne policije u sastavu srpske policije. Ako se tačno sećam, on je pomenuo da je to bilo pod Trećom upravom Ministarstva unutrašnjih polsova. Ja se ne sećam da li je pomenuo konkretno Crvene beretke. Ali, ubrzo nakon toga, saznali smo, ili shvatili smo, da su to bile tačno te jedinice. (Kaseta T000-2087, str 10-11 engleskog transkripta).

8.     On nam je rekao da se od nas očekuje da obezbedimo logističku pomoć u formi, pre svega, obezbeđenja objekata gde se obuka trebala održavati; onda, regrutovanje vojnika koji trebaju ići na obuku; i, koliko možemo, obezbediti pomoć u formi vozila, goriva, što je uvek bilo potrebno, i tako dalje. Ali najviše, ono što ga je najviše interesovalo bilo je da se pronađu dobri i pogodni objekti za to. S obzirom da smo u to vreme već imali uspostavljenu Vojsku Republike Srpske, sećam se da je gospodin Pandurević postavio mnogo pitanja, a najviše ga je zanimalo ko će da komanduje tim trupama i koja će biti njihova pravila postupanja. Onda, ja se sećam da nam je gospodin Franko Simatović rekao da je to posebna struktura kojom on komanduje, a da će svaki centar imati svog komandanta. Ali to, u svakom slučaju, ovo je bilo nešto posebno, posebna struktura pod njegovom komandom. On je rekao da je prirodno da će oni sarađivati sa vojskom Republike Srpske, ali da komande nižeg nivoa nemaju ovlašćenja nad ovim jedinicama. Sećam se da je gospodin Pandurević bio skeptičan oko toga i da je rekao: " U redu, ako je to ono što je dogovoreno, ja ću to prihvatiti, ali ću proveriti sa višom komandom kako da mi postupamo u tim okolnostima." (Kaseta T000-2087, str. 11 engleskog transkripta)

9.     On nam je rekao da bi mi na opštinskom nivou trebali regrutovati 20 do 30 najboljih mladića za obuku i da će instruktori i komandanti doći iz Srbije. Oni bi davali instrukcije i komandovali. Ja sam siguran da se razgovaralo i o nekim drugim tehničkim pitanjima, kao što su lokacije, gde će to biti smešteno i tako dalje. Ali, glavni razlog tog sastanka je bio da nas upoznaju sa tim kakve će aktivnosti biti u našim opštinama i da mi treba da pružimo asistenciju. (Kaseta T000-2087, str. 11-12 engleskog transkripta)

10. Ubrzo zatim, nakon nekih 15 dana ili tako nešto, ja sam dobio informaciju da je centar oformljen u Skelanima, a ubrzo nakon toga i u Višegradu i Rogatici. Na moje iznenađenje, preskočili su Bratunac. U to sam vreme već poznavao Dragana Spasojevića. Ja sam ga već poznavao i kasnije saznao da je imao svoje veze sa tom organizacijom. I ja se sećam kako mi je rekao da ćemo mi regrutovati mladiće iz Bratunca i obučavati ih u Skelanima, znači, centar je trebao biti u Skelanima, a mi smo trebali regrutovati 20 do 30 mladića. (Kaseta T000-2087, str. 12 engleskog transkripta)

11. U Bratuncu je već bio čovek, Perica Mitrović, koji je došao prije Glogove, i ja sam čuo da je on iz policije u Beogradu, u Srbiji, i čuo sam da je, iako prilično mlad, penzionisan. Znači, on je došao u Bratunac negde sredinom aprila 1992. Perica Mitrović je bio često sa Predragom Spasojevićem. I jednom prilikom njih dvojica su mi rekli da su već razgovarali sa nekim mladićima iz Bratunca, oni su već završili svoju selekciju, i da su ti mladići pristali da idu u centar u Skelanima. Ja sam im rekao da se ja slažem sa tim i čak sam i pomenuo neka imena. Ja sam im rekao da za obuku u centru izaberu najmlađe, najsposobnije mlade ljude. (Kaseta T000-2087, str. 12 engleskog transkripta)

12. Tog leta, negde u julu ili avgustu, u Bratunac je došao jedan čovek sa idejom koja mi se u početku činila prilično neverovatna. Ideja je bila da se u Bratuncu sagradi vazdušna baza za mali aerodrom. Sećam se da kad sam prvi put čuo tu ideju da mi je to zvučalo neverovatno, nemoguće. Ja tada nisam poznavao tog mladog čoveka. Kasnije smo postali dobri prijatelji. I kada mi je on to rekao, ja sam odgovorio: "Pa, ja moram pitati nekoga za ovo!", i mi smo se dogovorili da idemo na Pale da se vidimo sa Mladićem. I dok smo se vozili prema Palama taj mladi čovek mi je rekao: " Pa naravno da moraš obavestiti Mladića, Miroslave. Međutim, ministarstvo tvoje države - Ministarstvo policije tvoje države se već složilo sa ovim.". I kasnije sam vidio da je policija Republike Srpske pružila mnogo usluga i asistencija toj vazdušnoj bazi i pilotima. (Kaseta T000-2087, str. 12-13 engleskog transkripta).

13. Mladić je pristao da se baza sagradi, ali je rekao, i ja se jasno sećam toga, da nikom drugom neće biti dozvoljeno da komanduje tom bazom i da će on lično njom komandovati. Čovek sa kojim sam putovao je Miko Radivojević sa nadimkom Majkl. Miko nije njegovo pravo ime. To ću saznati kasnije, Mladić je izdao naređenje po kojem je vazdušna baza bila pod njegovom komandom. Međutim, ja znam da, što se tiče borbenih letova i operacija, sve je to bilo pod komandom Frenkija. (Kaseta T000-2087, str.13 engleskog transkripta).

14. Znači, tog leta smo formirali jedinicu u Bratuncu i piloti su bili tamo, rezervni piloti. A obzirom da u to vreme jugoslovenske vazdušne linije nisu funkcionisale, bilo je također i nekoliko pilota za komercijalne letove tamo kao i nekoliko tehničara otuda, iz JAT-a - Jugoslovenskog avio transporta. Nekoliko lokalnih ljudi, uglavnom mehaničara, je također bilo u to uključeno. (Kaseta T000-2087, str. 13-14 engleskog transkripta).

15. Miko Radivojević mi je rekao šta je razlog za ovu aktivnost. Državna bezbednost je htela da pokrije područje Bratunca i srednje Podrinje i da ih koristi kao obaveštajni izvor, kao izvor prikupljanja obaveštajnih informacija. On je u to bio uključen, kao i ostali. Oni su u tom području vršili obaveštajne aktivnosti. Ljudi koji su dolazili da ga posete, drugi, bili su ljudi iz Srbije i bili su uključeni u prikupljanje informacija. (Kaseta T000-2087, str. 14 engleskog transkripta).

16. Pouzdanije informacije o strukturi Crvenih beretki i o načinu na koji su funkcionisale saznao sam početkom 1993. kada je uspostavljen njihov centar u Bratuncu. Mi, civilne vlasti, nismo bili obavešteni o uspostavljanju tog centra u Bratuncu. Jednog dana nas je komandant bratunačke brigade, koji se prezivao Vuksić, samo pozvao. Ja i predsjednik Izvršnog odbora, Rodoljub Đukanović smo otišli na sastanak. Znači, otišli smo tamo i našli Vuksića sa još dva čoveka koji su nosili fine uniforme. Jedan od te dvojice ljudi je rekao da se zove Vasilije Mijović i rekao je da je major u Državnoj bezbednosti, DB Srbije. Sećam se samo imena onog drugog čoveka, zvao se Njegoš. Ubrzo nakon toga je otišao iz Bratunca, i ne sećam ga se dobro. Znači, Vuksić i ova druga dvojica su nam objasnili da je izdato naređenje da se u Bratuncu uspostavi centar Crvenih beretki. Oni su odabrali objekat bez konsultacija sa nama. A taj objekat je bilo obdanište u Bratuncu, koje je u to vreme bilo zatvoreno, nije radilo. Njima se zgrada dopala, pa su je odabrali da u njoj uspostave svoj centar. Rodoljub Đukanović i ja smo se složili bez postavljanja ikakvih pitanja. (Kaseta T000-2087, str. 15-16 engleskog transkripta)

17. Znači, centar je uspostavljen. Ja sam video da su oni dovezli iz Srbije vozila sa specijalnim oružjem, kao štu su puškomitraljezi i tako dalje. Također su dovezli i džipove. Ubrzo nakon toga, stiglo je četiri ili pet mladića koji su bili instruktori. I kada se centar otvorio bilo ih je sedam do osam. Istog dana kad su ušli u Bratunac istukli su lokalnog policajca na mostu i njega sam odveo Tomi Kovaču da protestujem zbog toga. On mi je rekao da se već prije dogovorio sa policijom Republike Srpske, sa tamošnjim Ministarstvom i sa srpskom policijom. (Kaseta T000-2087, str. 16-17 engleskog transkripta).

18. Po njihovom dolasku, ja mislim da su iz Bratunca regrutovali oko sto ljudi koji će biti na obuci u centru. Znači, samo su instruktori bili ti koji su smešteni u zgradi, a vojnici i oni koji su bili na obuci su nakon završetka obuke za taj dan išli kući. Hrana se pripremala u tim prostorijama. Oni su imali svoju vlastitu kuhinju. I također su imali svoje vlastite službe, sekretaricu, razne službenike. (Kaseta T000-2087, str. 17 engleskog transkripta)

19. Dok su bili u Bratuncu prolazili su obuku, a obuka se uglavnom održavala na stadionu koji je odmah preko puta obdaništa. To je veliki stadion. I oni su u to vreme učestvovali u svim borbenim operacijama. U to vreme je veliki deo teritorije Bratunca bio pod kontrolom muslimanskih snaga, Kravica, Fakovići i tako dalje. Znači, proljeća 1993. grad je imao mnogo problema sa odbranom. Jedan je bio da se osvoji Čauš, uzvišenje u tom području. I kada su uspeli da ga osvoje bilo je nekoliko operacija vezanih sa objekte u Kravici. Bile su dvije ili tri takve operacije. Nakon toga su učestvovali u nekoliko manjih operacija u tom području. I znam da su po naređenju Vrhovne komande otišli na ratište u Sarajevo. (Kaseta T000-2087, str. 17-18 engleskog transkripta)

20. Sve vreme koje su bili tamo - to sam saznao od lokalnih ljudi koji su bili članovi te jedinice - plaćalo ih je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Ja također znam da je municija i specijalno oružje, posebno ono koje nismo imali, dovezeno iz Srbije, naime, oružje sa noćnim vizirom, sa infracrvenim zracima i tako dalje. To je najsavremenija oprema dovezena iz Srbije. (Kaseta T000-2087, str. 18 engleskog transkripta)

Фотографија, Братунца: извор Деспотовина

Аутор текста: Иво М. Андрић