АДАМ ЈЕЖИ ЧАРТОРИЈСКИ И СРБИЈА - утицај пољске емиграције на српску политику 19. века

 Пољски емигранти који су стварали југословенску - католичку мрежу у Србији:

Адам Јежи Чаториски био је пољско-литвански политичар, министар иностраних послова Руске империје који се након поделе Пољске борио за обнову пољске државе.

Михал Чајковски – Садик-паша (Michał Czajkowski – Sadyk Pasza, 1804-1886), познати књижевник, био је изасланик кнеза Чарторијског у Цариграду и командант пољских трупа у Турској. Одиграо је пресудну улогу у другом избору Александра Карађорђевића за кнеза Србије.

Франтишек Александр Зах (срп. Фрања Зах) агент пољске емиграције у кнежевини Србији.

У делу Пољака Антоњи Цетнаровича "ТАЈНА ДИПЛОМАТИЈА АДАМА ЈЕЖИЈА ЧАРТОРИСКОГ НА БАЛКАНУ"у издање Славистичко друштво Србије Београд из 2017.године, користи документа из личног архива Адама Чаторијског. На почетку Увода пиште:

"Питање учешћа и улоге Пољака, тачније табора кнеза Чарториског у српској кризи 1842–1843. године, занимљива је и мање позната страница из историје Велике емиграције. У широј перспективи ова криза везана је за интензивирано источно питање, а с тачке гледишта историје Србије – за почетак нове, суштински важне етапе у формирању савремене државе.

Династички преврат у Србији 1842. године и политичка криза коју је проузроковао прерасли су, с моментом када су се умешале велике силе, у међународно питање. Уследили су догађаји који су озбиљно нарушили руске утицаје у Србији. Били су то: свргавање (узгред, са знањем и прећутном подршком Турске) Русији покорног кнеза Михаила Обреновића, као и долазак на власт странке уставобранитеља који су довели на престо себи оданог кнеза Александра Карађорђевића и тежили ближем повезивању српских интереса са Западом."

"Ослањајући се на Србију којом је владала тренутно Русији ненаклоњена странка уставобранитеља, Чарториски је уобличавао своју визију балканске политике, чији је главни перспективни циљ било ослобођење јужнословенских народа и њихово преобраћање у савезнике Пољске. Па ипак, узимајући у обзир ондашњи распоред политичких снага на Блиском истоку, а посебно интересе Француске и Енглеске, кнез Адам је за почетак истицао нужност очувања утицаја Турске, видећи у њој ослонац будуће пољске акције за независност. Отуд је проистекла потреба за помирењем тих двају праваца."

"Најстроже гледано, српска криза обухвата период од септембра 1842. до краја лета 1843, али са становишта политике табора Чарториског, српско питање завршило се кад су се из егзила вратила двојица челних српских политичара и министара – Вучић и Петронијевић, то јест у августу 1844. Изостављено је питање настанка (уз несумњиве пољске инспирације) програма југословенске политике Србије – познатог „Начертанија“ из 1844. године. Томе проблему посвећено је већ доста места у литератури, али с обзиром на знатне контроверзе изнетих мишљења, његово осветљавање изискује још детаљније студије."

Међународне прилике "египатска криза 1831-1833. и 1839-1841. године:

"Уопште узев, са становишта међународних односа у том периоду испољавале су се на Блиском истоку две супротности: између Француске и Енглеске око превласти у Сирији, Египту и Либану и заједничка борба тих држава за подривање и ликвидацију руских утицаја у Турској. До највећег заоштравања ових супротности дошло је у периоду тзв. двеју египатских криза 1831–1833. и 1839–1841, када је египатски паша Мехмед Али, желећи да се ослободи номиналне власти свога суверена – султана и тежећи да прошири границе своје државе, водио рат с Турском. Тај, чинило би се, унутрашњи турско-египатски конфликт убрзо се претворио у оштру општеевропску кризу која је претила избијањем општег рата. На страну Мехмеда Алија стала је Француска која је за њега везивала наде за стварање јаке египатско-турске државе са седиштем у Каиру, која би могла да замени пропалу Отоманску империју. Од времена када се одлучила на освајање Алжира, француска влада сматрала је да би нова држава на Истоку, уређена према француском обрасцу, могла да буде ослонац у њеној медитеранској политици, као и да се успешније одупире притисцима Русије.13 Турску су пак подржале Енглеска, јер је територијална експанзија Египта могла да угрози њене интересе на Блиском истоку, па чак и у Индији, као и Русија, чија се политика још тада заснивала на принципу одржавања целовитости Турске уз обезбеђивање свога што снажнијег утицаја."

Михал Чајковски- Мехмет Садик Паша

"Један од главних поборника активног ангажовања Пољака у балканском питању био је Михал Чајковски. Године 1836. прекинуо је с демократским табором емиграције и убрзо се нашао у кругу најближих сарадника кнеза Чарториског. Лично, изгледа, шармантан, пун енергије, оригиналности и маште, обдарен лакоћом успостављања контаката и списатељским даром, брзо је стекао популарност у париским салонима и новинарским круговима. Годинама безгранично одан кнезу, показивао је истовремено, као присталица брзог почетка оружане борбе, много самосталности у политичким иницијативама."

"Neposredno po svom dolasku u Carigrad, 1841, Čajkovski se najpre upoznao sa Vukašinom Radišićem, sekretarom srpskog konzulata i uglednim carigradskim trgovcem Simeonom - Simom Andrejevićem Igumanovom. Uz njihovo posredovanje došao je u vezu sa vođama ustavobranitelja koji su u to vreme prebivali u Carigradu u dobrovoljnom izgnanstvu i uspostavio trajan lični kontakt, pored ostalih, sa Tomom Vučićem Perišićem, Avramom Petronijevićem, trojicom Garašanina - ocem Milutinom i sinovima Ilijom i Lukom - i dr. Knez Čartoriski je u delovanju ustavobranitelja video udaljavanje Srbije od ruskog uticaja, te je lično preduzeo korake da ovoj struji obezbedi podršku francuske vlade, a, preko Vladislava Zamojskog, i engleske. Kada su se Vučić, Petronijević i dr. 1842. vratili u Srbiju, Čartoriski je - sa njima zajedno - u Beograd poslao svog novog izaslanika, veoma agilnog Ludvika Zvjerkovskog (pod lažnim imenom dr Luja Lenoara). Zvjerkovski-Lenoar, koji je aktivno učestvovao u pripremi Vučićeve bune i svrgavanju kneza Mihaila 1842, davao je viđenijim ustavobraniteljima korisna uputstva i savete, ali - preko svojih centrala u Carigradu i Parizu - i mnoga dragocena obaveštenja o politici velikih sila.[6] Ustavobraniteljske političke krugove, a posebno Iliju Garašanina, Zvjerkovski je upoznao i sa kopijom tajnog programskog dokumenta kneza Čartoriskog iz januara 1843, naslovljenog Conceiles sur la conduite a suivre par la Serbie (Saveti Srbiji za upravljanje državom). Kada je Rusija 1842. godine osporila izbor Aleksandra Karađorđevića i izvršila pritisak na Portu da ga poništi, diplomatska mreža Čartoriskog odigrala je odlučujuću ulogu kako u organizovanju ponovnog izbora kneza Aleksandra, tako i u priznavanju toga izbora od strane zapadnih sila. Mihal Čajkovski, čelni čovek diplomatske agenture poljskoga kneza na Istoku, pridružio se s proleća 1843. Zvjerkovskom-Lenoaru u Beogradu u veoma važnoj misiji. Čajkovski je, naime, usred Beograda lično rukovodio organizovanjem, pa i sazivanjem skupštine, koja je, na Vidovdan 1843, po drugi put izabrala Aleksandra Karađorđevića za srpskoga kneza. Pošto je zadatak političke smene u Srbiji obavljen, Čartoriski je zamenio svog izaslanika. Novembra 1843. u Beograd je stigao Franja Aleksandar Zah (1807-1892), koji je na toj dužnosti ostao do 1848.[7] Kao agent Otela Lamber, Zah je dobio instrukcije da srpskim političkim prvacima izloži dugoročni politički plan kneza Čartoriskog i njegovo viđenje buduće uloge Srbije. Neposredno po dolasku u Beograd Zah se upoznao, pored ostalih, sa Ilijom Garašaninom i u prvoj polovini 1844. godine sačinio na srpskom jeziku za Garašanina lično poverljiv politički spis sa detaljnom razradom plana Čartoriskog. (Ovaj dokument pronašao je u Garašaninovoj zaostavštini D. Stranjaković i objavio ga kao prilog svom radu Kako je postalo Garašaninovo "Načertanije", 1939.) Mnoge teze i, što je najvažnije, osnovna koncepcija toga plana ušle su s neznatnim izmenama u Garašaninovo Načertanije iz 1844, a time, posredno ili neposredno, i u temelj spoljne politike Srbije do duboko u XX vek." Извор: http://www.fil.bg.ac.rs/fpregled/master/Poljsko_srpske_veze.pdf

"Почетком октобра, Радишићевим посредовањем, Чајка (Чајковски) је упознао Вучића, Петронијевића и неколико других српских емиграната. Очарало га је њихово „лепо и одважно држање“ и срдачан пријем који су му приредили. У искреној атмосфери водили су дуге разговоре о пољској ствари, али пре свега о актуелној ситуацији у Србији. Чајка је, ослањајући се на информације које је добио од Радишића, настојао да им предочи како Русија погубно утиче на Србију.

Овај први сусрет мора да је оставио снажан утисак на српске политичаре, јер је већ после неколико дана Вучић позвао Чајку на ручак и том приликом дизао здравице кнезу Чартосирском називајући га „првим човеком Словенства“. Упитан за савет шта даље да чине, аутор Крџалије рекао је да би најбољи излаз био „кад би се искрено измирили с Милошем или његовим сином, вратили се у земљу и тамо, знајући већ за интриге Москве, исте ометали и потпуно се решили московскога утицаја“. У случају да се помирење с Обреновићима покаже као немогуће, предлагао им је да остану у Цариграду и одатле делују према земљи, а као крајње решење наводио их је на мисао да оду у Париз и тамо у облику „протестације“ предоче европским владама и јавном мнењу ситуацију у Србији и интригу Русије. Понуда ове последње могућности показује далековидост пољског агента. Сматрао је наиме да би њихов боравак ван земље, било на територији Турске, било Аустрије, могао да омета активности Милоша и његове странке, а осим тога бојао се и да би поново могли да постану оруђе Русије, пошто је – како је доказивао – „њихов данашњи положај тек обично незадовољство, а не рационална опозиција“. Од изнетих предлога најкориснији за Србију, а уједно и сарадњу с Пољском, био је – по Чајкином мишљењу – измирење уставобранитеља с Милошем. Описујући личности уставобранитеља Вучића и Петронијевића, Чајка је разматрао шансу управо таквог решења, и то с умереним оптимизмом. Вучић, човек простог и војничког карактера, назван српски Хлопицки, који је у Србији уживао највећи ауторитет после Милоша, био је спреман да се помири с Милошем. Иако је бившем владару замерао на деспотизму, грамзивости и суровости, сматрао га је истовремено необичним човеком који је ослободио и препородио земљу. Петронијевић – образован, вешт дипломата и, према мишљењу пољског агента, још непопустљивији – захтевао је пре свега поштовање устава, па и спровођење друштвених реформи."

Сабор Славенства

"Тако успешно иницирана сарадња између Чајке и Радишића узимала је све већег маха. Убрзо је Радишић припремио текст прогласа словенским народима под насловом Сабор Славенства. Жигошући мане и поступке појединих словенских народа и њихову разједињеност, проглас је позивао на јединство и братство. Садржао је оштре критике на рачун Русије, пребацујући јој „антисловенску“ политику. Аутор је величао Милоша описујући га као предводника Јужних Словена, не штедећи притом речи осуде за оне који су га приморали на повлачење. На чело свеколиког Словенства стављао је, међутим, кнеза Чарториског."

"Посебан значај добила је чињеница што је проглас написан новим правописом, разумљивим простом народу, чији је творац био Вук Караџић. Дакле, имао је шансе – како је мислио Чајка – да постане право „политичко јеванђеље“."

"Лишчињски и Звјерковски требало је да се непосредно повинују Чајкиним налозима, а њихова инструкција, до времена његовог доласка у Београд, предвиђала је пажљиво поткопавање руских утицаја, буђење симпатија према Пољској, слабљење непријатељства према Турској и нерасположења према Католичкој цркви."

"Ако је веровати каснијим Вучићевим успоменама, још у лето 1841. склопљен је тајни споразум између Мустафа-паше и њега, који је предвиђао свргавање династије Обреновића, а за извршење преврата одређивао управо Вучића." (Д. Страњаковић, Вучићева, стр. 52; В. Вучковић, нав. дело, стр. 32.)

"Табор Чарториског у својој политици на Истоку, поред иницијатива строго политичког или дипломатског карактера, и даље је приличну важност придавао католичким акцијама."

"За руководиоца ове установе било је предвиђено и место предавача историје словенске књижевности у колегијуму који су у Бебеку водили лазаристи. Извесне наде овде су полагане у Радишића који је понудио своју пријатељску помоћ у издавачкој делатности. У то време он је Чајки открио своју намеру да пређе у духовни сталеж, па да затим предузме кораке у корист црквене уније уз признавање папиног првенства." (Раније у разговорима са српским емигрантима Чајка није пропуштао прилике да покрене питање религије, покушавајући да сондира њихова мишљења у погледу уније (Извештај Чајковског, [8. X?] 1841, BCz, 5410 IV, s. 503))

"У априлу 1842. Чајки се, Радишићевим посредством, обратио Призренац Симеон Андрејевић, нудећи своје услуге и изјављујући спремност за деловање међу планинским племенима на албанском пограничју и у околини Скадра, где су племена признавала папин примат. Андрејевић је добро познавао те терене из доба када га је Милош послао да покуша да тамошња племена ближе повеже са Србијом. Сада је, опремљен Радишићевим прогласом, поново требало тамо да се упути, овог пута да их придобије за савез Јужних Словена са Пољском." (122 Извештаји Чајковског, 7. IV, 17. IV, 27. IV 1842, BCz, 5486 IV, s. 117, 123–124, 132.)

Адам Јежи Чарториски творац "Начертанија" Илије Гарашанина:

"Стога је одлучио, слушајући донекле савет Звјерковског, да за српске политичаре и сопствене агенте састави програм српско-словенске политике под насловом „Conseils sur la conduite à suivre par la Serbie“. Користећи сопствена политичка искуства и узимајући у обзир запажања најближих сарадника, кнез је у својим „Саветима“ створио основе за настанак великог перспективног програма југословенске политике – славног „Начертанија“ Илије Гарашанина.

Користећи се формалном надређеношћу Турске чије је постојање за њу значило заштиту, Србија треба да тежи ослобађању од утицаја Русије и јачању својих снага. То никако не значи да своје интересе треба да подреди Порти, већ напротив – да кроз преговоре тежи постепеном ширењу према Црној Гори и Херцеговини, прикључујући тамошња планинска племена, а такође да избори право наслеђивања престола за породицу Карађорђевић и враћање турске тврђаве у Београду. Према Русији – писао је кнез – као сили-покровитељки треба поступати с дужним обзирима, али чувати се њене лукаве политике и не дозволити јој да прелази допустиве границе, тј. да се меша у унутрашње ствари земље. У очима Европе Србија не треба да буде оруђе руске политике, већ напротив – баријера њеним завојевачким тежњама. С Аустријом треба бити на опрезу, не провоцирати је, али и не успавати се, јер је она принципијелно непријатељ Словена. Њена привидна наклоност Србији резултат је страха да Срби не буду увучени у интриге Русије међу словенским народима Хабзбуршке монархије. Довољно је, дакле, одржавати са њом само трговинске односе. Кад је реч о Француској – читамо даље у „Conseils“ – у њеном интересу је подржавање ослободилачких тежњи балканских народа и пружање овим народима помоћи на њиховом путу развоја цивилизације. Она може деловати полузванично саветујући и користећи посредништво Пољака. Француској је стало до тога да се у будућности на територији Турске створи држава која би била њен савезник. Србија има све изгледе за то и стога је дужна да уложи напоре како би својом политиком стекла поверење француске владе. Од Енглеске, која је углавном заузета трговачким интересима, не треба очекивати подршку као од Француске, али када би Србија у будућности успела да добије излаз на Јадранско море, постала би важан фактор у енглеској политици.

Чарториски је снажно наглашавао односе Срба са суседним словенским народима. Задатак Србије јесте стварање плана за будућност који би јој осигурао увећање територије, јер је то услов њене егзистенције. Отуда треба да шири пријатељске контакте с Јужним Словенима под влашћу како Турске, тако и Аустрије, привлачећи их к себи како би се, када за то дође време, ујединили у један државни организам. Не треба губити из вида ни могућност споразума с Мађарима, јер би они као савезници Аустрије могли бити једнака претња за Словене.

У унутрашњој политици у први план је избијао задатак обезбеђивања владајуће династије кроз гарантовање престолонаслеђивања, а затим организовања ефикасне и непоткупљиве администрације, завођења реда и обезбеђивања народног јединства. Даље треба да се створе услови за развој културног живота, просвете, научне и издавачке делатности, јер се тако буди национална свест. Србија – писао је кнез – не сме да заборави на јачање своје војне снаге. Ради тога треба да се прихвати јединствен систем војне обуке, не искључујући хајдучке чете, да се у земљи отварају фабрике оружја, муниције и барута, те да се оснује војна школа. Влада је дужна да се стара о развоју индустрије, доводи стручњаке, а када већ заинтересује француске и енглеске предузетнике – да оснује народну банку. У свакој од тих области, посебно у војној и привредној, Пољаци су спремни да понуде своју некористољубиву и искрену помоћ и осигурају најбољи кадар стручњака. Само ће Пољаци – доказивао је кнез Адам – повезани заједничким циљем с братским народом, пружити помоћ с пуним пожртвовањем и ентузијазмом. Чарториски на крају није пропустио да дотакне питање које је донедавно заузимало једно од главних места у његовој политици. Реч је о осетљивом питању верске пропаганде, која упркос свему што је говорио Радишић, у Србији није наилазила на разумевање. Овде је кнез постулирао једино обраћање веће пажње на свештенство, с правом предвиђајући да ће образовано и национално свесно свештенство бити гаранција будуће политике Србије. Поред заштите интереса националне цркве, саветовао је толеранцију према другим вероисповестима и омогућавање Француској да испуни своју мисију заштитнице католика у Турској.

Коначну редакцију „Conseils“ Чарториски је привео крају негде почетком јануара 1843, а већ 27. истог месеца Звјерковски је уручио Петронијевићу оригинал рукописа. „Conseils“ су стекли признање и захвалност српских вођа и кнеза Александра, а највећу пажњу посвећивао му је ондашњи Вучићев заменик у Министарству унутрашњих дела Илија Гарашанин, који је стасавао у великог политичара и државника."

"Кнез Александар и његов таст Јеврем Ненадовић радо су га примали и изражавали захвалност кнезу Чарториском на свим његовим настојањима у Паризу."

"Вучић и Петронијевић упутили су 18. фебруара 1843. на руке кнеза Чарториског писмо с молбом, а истовремено и званичним овлашћењем за деловање у заштити српских интереса на Западу."

"У одговору који је носио датум 27. марта кнез Чарториски, захваљујући Вучићу и Петронијевићу на поклоњеном поверењу, изражавао је задовољство због прихватања његових савета и упутстава. С радошћу је примао к знању да влада којој су на челу поступа умерено, али с неопходном одлучношћу, те да с пуним разумевањем поштује своје везе с Турском, чиме ствара могућност западним силама, заинтересованим за одржавање Отоманског царства, да гарантују Србији национални опстанак. Кнез Адам је уверавао да ће уложити све расположиве напоре и искористити чињенице и информације које му буду слали како би адекватно представљао и штитио интересе њихове отаџбине."

Фрањо Заха другар Србо-Турчина Илије Гарашанина

"У рано пролеће 1843, не престајући пажљиво да прати развој догађаја на Истоку, кнез Чарторски се припремао за нове акције на Балкану. Независно од раније већ планираног пута Чајковског у Цариград, намеравао је да пошаље новог агента у Београд. Кнежев избор пао је на Фрању Заха, Чеха родом из Моравске, који се већ с јесени 1842. придружио његовом табору. Он је био добровољац у Новембарском устанку, велики ентузијаста и пријатељ Пољске, повезао се с пољском емиграцијом делећи са њом током низа година бурну судбину. У први мах нашао се у демократској странци, али касније, слично као и Чајковски, надахнут словенском идејом, запазио је веће разумевање за њу и боље перспективе деловања у странци окупљеној око кнеза Чарториског. Крајем маја 1843. кнез Адам је указивао Чајки на Заха као најподеснијег кандидата за будућег агента у Србији. Веровао је не само у његова „чисто пољска осећања“, већ је шта-више био убеђен да „од њега нико нема срце приврженије словенским пословима уопште“. Надасве је код Заха ценио његово познавање послова везаних за јавну просвету, чијом је организацијом управо желела да се позабави тадашња српска влада. Веома корисним су се, најзад, могли показати блиски односи које је одржавао с бројним знаменитим словенским личностима у Аустрији.

Своје виђење дипломатске мисије агента у Србији Зах је изложио у облику извештаја (тачније – меморандума), који је с датумом 2. априла поднео Чарториском.77 Указао је у њему на заједничке интересе који повезују Пољску и Србију у борби с истим непријатељем – Русијом. Савезник у тој борби – писао је – може бити Француска, те Србија ваља да тежи одржавању добрих односа са њом, више неголи с Енглеском, која у питањима турских Словена поступа у договору с Аустријом. Што се тиче Аустрије, Зах је држао да су њени интереси супротни интересима Србије. Аустрија – доказивао је – не може допустити да се на њеним јужним границама појави независна словенска држава, зато ће увек тежити слабљењу Србије. Па ипак, узимајући у обзир трговинске интересе, a нарочито слободну пловидбу Дунавом, Србија треба да избегава раскид односа с Аустријом. Кад је пак реч o односу Србије према Русији, Зах je y потпуности делио погледе Пољака да се Кнежевина Србија заједно с Турском, ослањајући се на Француску и Енглеску, па чак и Аустрију, мора супротставити утицају Русије. Предвиђао је могућност распада Отоманске империје, као и то да њено место у Европи заузме независна словенска држава; није међутим био за распад Турске намах, некаквим једним ударцем. Бунити Словене против Турске, тежити протеривању Турака из Европе – значило је по њему радити у корист Русије. Суштину своје делатности видео је, дакле, у подстицању Јужних Словена на узајамно зближавање и јединство, што је требало да буде гаранција њихове будуће независности. Пут до тог циља показивала је Србија као држава организована у цивилном и војном погледу, пружајући другим народима пример за углед и средоточје њиховог будућег уједињења. Три елемента требало је да чине основу тог уједињења. То су били: јединство шефа државе, јединство цркве (на чије би чело стао црногорски владика), и национално јединство које се постепено остварује уз познавање и поштовање посебности и „провинцијских патриотизама“ у појединим земљама. На крају је Зах покренуо општа питања у вези с унутрашњом организацијом Србије. Ставио је акценат на унутрашње јединство власти, њену постојаност гарантовану кроз престолонаслеђивање, као и јединство цивилне и војне организације. Захтевао је одржавање сталне борбене готовости, aли и способне администрације која би заслуживала народно поштовање."

"Од половине октобра 1843. у Београду је већ боравио Зах. Званични задатак његове мисије било је припремање „образовне инструкције“ за владу, а заправо је играо улогу агента кнеза Чарториског; према Чајки – до момента доласка Звјерковског. Добро га примио Гарашанин, личност која је избила у први план у новој влади. Упознао се, а убрзо и спријатељио с Гарашаниновим најближим сарадником Алексом Јанковићем, као и секретаром кнежеве канцеларије Кнежевићем. Преко њих је био информисан о политичким потезима владе, па је чак имао увид у дипломатску кореспонденцију. Гарашанин је у разговору са Захом с одушевљењем говорио о заузимању кнеза Чарториског код француске владе. Једино није био задовољан поступцима Кодрике и Фонбланка."

"Половином децембра уручио је Теодоровићу Буркенеово писмо Гарашанину, које се у основи тиче питања сатисфакције за Кодрику, али које садржи уверавање у најбољу вољу француског посланика и његове владе да се с кнезом Александром и српском владом одржавају пријатељски односи. У том писму Буркене је покренуо и проблем актуелне унутрашње ситуације у Србији и предочио начин да се помире завађене странке. Уручујући поменуто писмо Теодоровићу, Чајка је додао и своје писмо Гарашанину."

"И одиста, у јануару је влада ушла у траг завери на чијем је челу био министар Цветко Рајовић – зато је тај догађај назван „Рајовићева буна“ или смедеревска завера. Организатори завере, који су наводно радили у корист повратка Вучића и Петронијевића, намеравали су да подигну буну против кнеза Александра и владе да би на престо вратили Милоша. Гарашанин није сумњао да је завера била дело Русије. То је делимично потврдила истрага коју је у Крагујевцу спровела специјална комисија под руководством Ресавца и Зубана. О томе је такође могло да сведочи понашање Данилевског и Титова, будући да су се одмах заузели за ухапшене којима је претила смртна казна."

"У то време Зах се бавио разрадом широког, перспективног програма политике Србије. Као резултат вишемесечног рада уз учешће Гарашанина, главног иницијатора идеје, и активиста илирског покрета, Цара и Чавловића, настао је програм који је носио назив: „План словенске политике Србије“. Тај елаборат који се у начелним поставкама ослањао на „Conseils“ Чарториског и Захове инструкције касније је постао основа за писање славног Гарашаниновог „Начертанија“, чија генеза, па чак и ауторство још увек изазивају живе дискусије и полемике међу истраживачима. Пошто се боље упознао с балканским реалијама и узео у обзир сугестије српских и хрватских националних радника, Зах је ипак унео одређене измене у односу на претходне програме. „План“ тако није обухватао све јужнословенске земље, него заправо само југословенске земље; јачи акценат стављен је на потребу развијања српско-хрватске сарадње, а ограничен циљ и обим контаката с Бугарском."

"Зах је у бројним разговорима са Србима, а и Хрвтима који су боравили у Београду, истицао да је повратак Вучића и нијевића већим делом резултат француске интервенције, а нарочито Буркенеове личне енергије. Гарашанину је, међутим, могао поновити мишљење француског посланика које му је пренео Чајка – да Срби дугују велику захвалност кнезу Чарториском и његовим агентима. Према Заху, повратак двојице уставобранитељских вођа наступио је у право време. У противном, борба између Вучићеве и од Русије потпомагане „кнежеве“ странке довела би до анархије. Наступио би даљи раскол међу уставобранитељима, а кнез Александар и актуелна влада не би се могли одржати на власти. Сада – закључивао је – захваљујући повратку Вучића и Петронијевића странка уставобранитеља ојачала је своју позицију, једнако као и влада која више није морала да страхује за своју будућност."

Аутор: Иво М. Андрић