ГРАНИЧАРИ КРОЗ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ ОД 19-21. ВЕКА

Све су нас учили да су Граничарске јединице настале из КНОЈ-а, а да пре тога нису постојале у саставу Војске Србије. Међутим, као и остатак  историје Србије, и ова о постојању граничних јединаца искривљена је, прећутана, скројена по потреби власти.

Пред Српско-турски рат 1876-78. године наилазимо у многим делима опис српских и турских караула. Једно од таквих дела јесте "Црте ратних слика - добровољачко усташког моравско-добричког кора" од Милоша С. Милојевића. Из описа Милоша С. Милојевића може се закључити да је попуњавање јединица постојећих граничарских снага вршено добровољцима.

Велики допринос победи 1914. године на Церу дале су граничне јединице ојачане добровољцима, у литератури назване Одредима. Многи ове одреде приписују четничким одредима: "Сви официри који су стајали на челу четничких одреда 1914. године (Јадарског, Рудничког, Златиборског и Горњачког)". Сем Рудничког сви одреди формирани су на правцу према Дрини. Поред набројаних постојали су и Љубовијски (истакао се у борби против "Вражје дивизије"), Лознички, Лешнички и Шабачки одред. Да је ова конструкција тачна потврдићу кроз пример Горњачког одреда, чији је командант био мајор Коста Тодоровић. Мајор Коста Тодоровић био је погранични официр у Лозници. Радио је на успостављању контакта са прекодринским Србима. Одред мајора Косте Тодоровића осим људством из Србије попуњавао се и из Босне. Између осталих у одреду је био и мој прадеда Стеван Мићић из Бениног Села (Сребреница). Прадеда Стеван Мићић знао је мајора Косту Тодоровића, а придружио се његовом одреду са својом хајдучком дружином која није имала никакве везе са четничком организацијом. Виђени Срби из западне Босне похапшени 1914. године од стране аустроугарске власти, а касније суђени у познатом “Бањалучком процесу” нису били чланови четничке организације. Неспорно је да је постојала организација у редовима Војске Србије која је била за уједињење свих српских земаља, али то не значи да су сви били четници.

Значај пограничних одреда за одлучујућу битку на Церу огледа се у прихватању борбе са Аустроугарским јединицама на самој обали Дрине. Узастопном одбраном одреди су успоравали непријатеља и принудили га да се на равном терену развије у потпуни борбени распоред. Успоравањем темпа напада непријатеља гранични одреди су створили услове за победу на Церу, где је кључну улогу одиграло увођење резерве у борбу. Упркос њиховој херојској борби ретко ћете наћи податке о улози Лозничког и Лешничког одреда у величанственој српској победи на Церу.

Да су постојале граничне јединице у Краљевини Југославији уверио сам се и када сам службовао у Копривници (Хрватска). На граници према Мађарској био је железнички мост на Драви код села Ботово. Поред моста, на југословенској страни, постојао је (постоји) споменик поручнику граничне јединице из краљевине Југославије који је погинуо у “Априлском рату 1941.” године. Када сам питао претпостављеног команданта где су следећи положаји, он ми одговори: “Копај раку поред њега”. Нисам му одговорио, али сам одмах помислио: “Одох ја за Србији чим загусти, ако је вакат умирати, да умрем међу својима.”    

Граничне јединице у Србији имају дугу традицију, а некоме смета, не одговара, постојање елитних јединица које би прве прихватиле борбу у одбрани Србије. Задатак граничних јединица нису само илегални преласци државне границе већ је то једина борбена јединица у Војсци која може створити услове за успешну одбрану земље.

Аутори текста: Иво М. Андрић

 МА Ивана Н. Андрић