КАКО СЕ СТВАРАЛА ПРИЧА О СРЕБРЕНИЦИ

Када су почели оружани сукоби у Босни и Херцеговини био сам у Славонији. Део добровољаца из Славоније, одлазе у Братунац како би зауставили убијање. Међу њима био је Велиша Влаховић са својим добровољцима: "Затим са "25. добровољачком" учествује у тешким борбама око Братунца, где неколико крвавих окршаја са муслиманима успева да одбране рудник Сасе." из чланка "ОНИ КОЈЕ НЕ СНИМА ТЕЛЕВИЗИЈА" https://ivoandric55.blogspot.com/2021/03/2.html

После повратка из Славоније, позове ме мој отац Милорад, рече, да су ме тражили из Сребренице, да дођем како бих им помогао. Боравећи у Братунац схватио сам да постоје више струја како код Срба тако и код Муслимана, који су заступали туђе интересе на том простору. Са својим стрицем Стојаном, покушали смо да ступимо у контакт са Муслиманима како би зауставили међусобно убијање. Од стране Муслимана добио сам одговор: "Лако ћемо се ми договорити, а шта ћемо са нашим лудацима." 

Из увода може прочитати да сам упознат са стањем у Сребреници и Братунца од почетка оружаних сукоба. Има и данас живих сведока који ћуте или оних да би умањили своју одговорност причају своју верзију догађаја у Сребреници са обе стране. Има неколико питања на које нико неће дати одговор, а једно од њих: Како је настрадао зет Мирослава Дероњића, Миленко Стјепановић? Судбина Миленка Стјепановића, огледало ратних година у Сребреници. (више о овоме у документарном филму који је у припреми).

Свака прича има свој почетак. Причу о Сребреници, коју данас већина зна, направљена је после Дејтонског споразума. Почетак приче о Сребреници настаје када новинарка Александра Никшић проналази масовне гробнице у Сребреници?, а исту причу пласира преко тадашњих "независних медија" у Србији 1996. године. Тадашње власти у Србији на челу са Слободаном Милошевићем ништа нису предузели да те све измишљотине демантују, већ пуштају да се прича развија. Како је настала прича о Сребреници сама Александра Никшић прича на следећем линку:  

https://www.youtube.com/watch?v=kl7IZDOefiM&t=6730s

Своје ратно новинарство о Сребреници почиње од 

1.21.00, где поентира са реченицом цитирајући неког: "Терали су ме да их закопавам, а сада плаћају да их откопавам"(1.23.31). 

1.45.00 каже: "по брдима око Сребренице". Да је ишла по брдима око Сребренице негде би кости оставила, јер тад је тај терен био миниран. О следу догађаја по датумима, ту је већ хаос. Ово је само неке њене изнете чињенице, а најбоље преслушати све.  

Западне новинаре у БИХ обавезно су обезбеђивале НАТО снаге. Такви су стварали српску историју од 19. века попут: Ђуру Даничића, Стојан Новаковић, Фрањо Рачки, Јуре Штросмајер и остали, а забрањивали митрополита Михаила, Милоша С. Милојевића, Милојка Веселиновића и остале, до данас.

Дотичну никад у животу нисам срео, а ни моји познаници (Срби и Муслимани), који су били све време рата у Сребреници и Братунцу. Питам се каква је то њена истина када није упознала и попричала са људима који су имали утицај на догађаје у Сребреници. 

Аутор текста: Иво М. Андрић